Starmali

„СТАРМАЈШ" БР. 8. ЗА 1885.

бадаваџише по двору и од дуга времена тумара по вршачкој дијецези. Био би то диван форушица, а овако је пофалио карнјеру, јер од владичанства нема ништа, већ једино се поред живог деде може још неко време унук башкарити и говети својој сујети и неиспосвиштву. А на послетку, за што не би он то чинио ? Кад Герману за љубав могу одборници пропуштати на карловачку бесе^у крушедолску куварицу и њезиву шћерку, зашто онда не би могао наш „јединац" владичански двор претворити у свој харем? Наши калуђери треба да су сви једнаки и да су „образ кротости и целомудрија", па не сме ни калуђер Радић изнимка бити. Ни бољи ни гори, већ баш прави калуђер као што »подобајет." Ни сам честити И. Руварац не сме да је честит, већ му други и против његове воље морају доказивати, да је он одиста честит. Али манимо се владичанског двора; бежимо из тог кужног ваздуха, где такви одношаји владају, какви су по народној песми владали „у проклетој земљи Инђији*, па хајдемо и прошетајмо се по чистом ваздуху, по српском крају, где жуборе Бранков, Милетићев, Јакшићев и Змајев студенац. Ту ће бити и Христос међу нами, а код двора зија на пас сатана. У српском к Р а ЈУ> г Д е Ј е Р а Д и живот, ту ће нам Исус Христос делити црвена јаја у виду споменика нашим заслужаим песницима и поборницима за народпа права. 0 ускрсу осветиће се у његово име Бранков студенац и подићи ће благодаран народ свом славују скроман али трајан епоменик. Ту код Бранковог студенца око којег је засађена словенска липа, можемо душом дахнути и напојити се светом вером, да ће једном нестати са ове земље свако недело и сваки безаконик, који су данас и богу и народу додијали, те ће скорим за њих морати доћи страшни суд, да би се бог зарадовао на небу, а народ пропевао на земљи. Долазак таквог суда народ ће у напред прославити и то о Духовима, кад ће се осветити и подићи споменик на Милетићевом

шодЈшет&ж Копање блага, Хумореска Лазе Нанчића. (Свршетак.) „Тако! Сад се можемо лепо и мирно разговарати," рече Ника Арси, па је дахнуо душом, као да му је тешки терет са срца пао. „Говори дакле!" „Чуј ме. Синоћ сам уснио једног старца. Беше сед као овца, а брада му се до земље чак пружала," отпоче Арса а Ника га је слушао нетренимице и надохнимице „Ја сам сав претрнуо, кад сам га видео, а он ми рече: „Не бој се Арсо, ни чега! Ја сам дошао да усрећим тебе и Нику Визеша. Сутра пред поноћ огидните вас двојица до чивутског гробља и копајте на оном месту, где су 1848 г. многи Србијанци изгинули. Тамо ћете наћи силно благо, те ћете постати најсретнији људи на овоме свету." Ја се на то тргох из сна, нрекрстим се и окренем се на другу страну. па опет заспах. Кад ал опет ми се старац појави у сну и рече : „Не чинн друкчије, него отидни сутра са

студенцу. Ни згоднијег часа, пи лепшег имена за ту прославу, која ће чисто народна бити. Него поред свег тога, што мора свако признатп, да је врло лепо, што се Вршчани сећају заслужних и узоритих срнских синова, ипак им се мора пребацити да су пеблагодарни, јер се још нису сетили свог земљака — Јована Стерије Поповића, па да и његовим имепом оките један студепац. То су требали учивиги пијачари, али они немају за то времана, јер морају дочекивати великог жупана, поткопавати опстанак певачког друштваи свугде се тамо налазити, где ваља против народа радити, на немају р.ремена, да и што добро учине, да подигпу спомепик своме земљаку. По што су пијачари пропустили, то его хоће сад спротиња раја у Радаковој мали да учини, хоће о свом трошку да пробуши нов артески студенац а у спомеп нашем Јовану Стерији Поповићу. Евала на томе сиротињп раји — она ће тиме и овога пута осветлати себи образ! А сада, при завршетку < ве „шетње", честитам свим штов. претплатницима ускрс и препоручујем им, да они своје упутнице пусте у шетњу до Новог Сада, те да обилатом претплатом потпомогну „Стармалог," који пеће никад престаги, да хвали све, што је лепо и добро, а куди и шиба оно, што је ружво и штетно. Да би то могао „Стармали" и даље чинитп, за то је неопходно нужно, да се из свију крајева Српсгва подигну упутнице (ма и запечаћева новчана писма) и да се одшетају до Новог Сада до издавача „Стармалог." У то име: сретно и весело провели ускрс! Вл.

У ш т и п ц и, „Његова Небирапост", Гермап, послао је на зе _ маљску изложбу у Будапешту старе српске светиње : одежде петрахиље и т. д. Уверавамо га, да је са себе Ником ва оно место, где је силно благо закопано." Ја се опет тргох, опет се прекрстих и опет на ново заспах. Кад ал и по трећи пут ми се старац појави и опет рече: „Не чини друкчије, већ тако, како сам ти рекао." Ето, то сам уснио, а ти сад реши, шта нам ваља чинити." „Зар се ту може човекјош предомишљати?" ускликну Ника. „Отићићемо до вече на посао, па кад се докопамо блага, онда ћемо читавом свегу пуцати под нос. Онда из моје куће неће никад избивати печење, вино и ракија, а богме нећу више ни у овом кућерку седити, него ћу се одселити на пијацу. Да, баш на пијацу у пркос свим мојим душманима." „А како би било — додаде Арса, — да собом до вече поведемо и Панту Дикицу, мога доброг пријатеља ?" „ А шта ће нам он ?" запита Ника уплашено. „Па да нам помогне. Знаш, посаоће бити тежак, па не би згорег било, кад би смо и још једног друга уза-се имали." „Нећу да знам о том," рече Ника одлучно и срдито. „Нека буде тако, како је старац рекао. Зар ја да богатим Панту? Нека се он спомогне како зна, а то благо код чивутског гробља старац је само нами двојици дао, па ја нећу ни с ким другим да га делим."