Starmali

„СТАРМАДИ" БР. 9. ЗА 188 Р

67

У Ш Т И П Ц И; Вршачки је владика врло дарежљиве руке, кад ваља што дати за српске ствари. Тако за мађарске и стране ствари даје по десет форината, а за Бранков студенац дао је сто — мислите форивата? Боже сахрани! Дао је само сто новчића. * * * Наш „јединац" иште по двадесет форината од сваке општине у вршачкој дијецези, где је одржавао каноничку визитацију. Опниипе му одговарају, да је то мало, па му нуде двадесет и пет. * * * Апостол Метод је славенску православну службу бранио. Герман је ту службу приликом хиљадугодишн>е прославе Методијеве — забранио, — Па није велика разлика. Разлика јеједино у речи: „за", само смо ми сви — „против." * * * Једна паша општина мисли да не треба прославити ћирила и Метода, јер вели: — Да није било тих првих славенских апостола, не би можда било ни — Германа. * * * Друге општиае мисле обратно, па још додају, да после Германа мора дођи нов ћирил и Метод, ако хоћемо да останемо православни. * * * Дошао свештеник из Горње Крајине владици Живковићу. — „Ти си ми владико заповедио окружницом, да прославим хиљадугодишницу ћирила и Метода. Теби је опет патријарх прославу забранио. Шта лованом. Онда би се поздравили обично и говорили би о најнеиетересантнијии стварима, рааујући се најзад, кад би им се путеви разилазили. Па ипак при тиа растанцима често би обоје наједаред уплагаено застали, кад би им се погледи сусрели. У последње време баш мучним постаде оваки одношај. Кад се састану обоје поцрвене, једно друго траже, а кад се гађу они се избегавају, кад једно на друго мисле они се љуте, па ипак вечито мисле једно о другом. Обоје су били заљубљени, па ипак Милован, висок плав али стидљив човек, није могао ни с' највећом муком да протеиа коју реч'цу о својој љубави ; а Марица опет никако није могла да да, себи рачуна о својим осећајима. Шта више она би још по кад кад избацила по коју реч: као да је Милован постао са свим други човек и да она не мож' да га трпи. Ујна марицина, гђа Милићка, била је удовица у рату погинулог официра, па пошто је имала не баш сјајну пензију а из жалости за својим мужем, ког још навек оплакиваше, повуче се на добро, које је наследила од своје матере и које је лежало поред села К. Пошто је Марица била већ у добу када човек о „удомљен.у" свог детета мислити почиње, и пошто је гђа Милићка своју нећаку као најближа сродница, од рано умрлих родитеља њених као аманет примила, да се о њој и њеној будућности стара, — што је она као добра и ваљана жена заиста и чинила, — то ју је ипак брига о маричиној будућности сад више морила

ј ћеш сад р а д и ти ?" — „Ради ти" одговори му Живковић. * * * Чивутски листови буне Енглезе против Москопа. — Јест кад само не би било „московаче". * * ^ Кад су Апостола Метода хтели први пут да завладиче, он је ту почаст одбио, позивајући се на своју младост. Радић би и од саме помисли, да одбије владичанство — оседио, па би га опет завладичили: Само да хоће ко да га понуди. * & * Народни добротвор Герески оставио је ово дана дванајест и ио хиљада рубаља за сироте књижевнике. Чујемо да је ту реч „књижевнике" трипут исподвукао, да нико не мисли, е се реч књижевници тиче књижника и фарисеја. * % * Проносе се гласови да ћемо ући још дубље у Босну. Види се да улазимо у — април. А ако уђемо у априлу, изаћи ћемо у мају. (Па дабогме после априла долази мај. то није чудновато.) е.

Чивутска радозиалост. На путу се нађу два непозната чивутина, па чиве ко чиве одмах би, да се упознају. „С ким имам част" упита један. „Ја сам трговац из Б." одговори други, „зовем се Мориц Плац." „Молим вас," примети први, ,,јесте ли ви близу род са Маркус-плацом у Венецији?"

но икад. Истина, она се старала за своју нећаку као да јој је рођена кћи и брижљиво ју је васпитала, али јој је и то било јасно, да Марица ни по знању ни по карактеру своме, не би била кадра да издржи борбу у свету. А овде, у овој самоћи није могла наћи мужа за њу. С' тога се мора у варош, мора се ићи у друштва и друштва примати, и гђу Милићку, која у својој усамљености постаде одвећ њежна и мека, поче да мори мисао, е ће за љубав своје нећаке морати да промене свој тихи начин живога. С' тога јој готово мило беше што једног дана дође њен неки брат од тетке, пензијоновани капетан Кузмић — и запроси руку маричину. Г. Кузмић, човек иначе веселе нарави и добар друштвењак, долазио је овда онда на њихово добро и кад би уверавао, да је задобио наклоност маричину, не беше то баш са свим неосновано. Гђа Милићка је имала доста доказа о маричиној наклоности према њеном брату, ма да је Марица често исмевајућим тоном продуцирала држање, ходање и говор г. Кузмића. И заиста, кад год би се г. Кузмић код њи нашао, Марица је вазда уз њега била. Та Марица је имала толико да пита, а г. Кузмић није био никад тако нестрпељив као ујна и гувернанта, он је увек одговарао на сва њена питања, па и онда кад Марица није хтела ништа више да зна, до ли узрок; зашто је небо плаво а дрва зелена, а зашто није то обратно. Г. Кузмић се поред тога изврсно разумевао у хватању скакаваца и ископавању гљиста, које је Марица ' *