Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 10. ЗА 1885.

1 5

„Пастир добри душу своју полагајет за — новци." Он мисли да би та измена била сасвим савремена, и да не би нашла на — „отпор." * * * Браћа Земунци морадоше поред толиких својих цркава и свештеника, ићи у Београд на елужбу. Ако се испуни нечија жеља, мораћемо још носити децу у Дебрецин или Рим на — крштење. * * * Сви они који његову небираност зову светим п'а т р и ј ар х о м, поричу да су ћирил и Метод свеци. Из тога излазн правило: Коме је Герман свет, томе не може бити свет ћирил и Метод. Та зар је збиља тако? * * * Не били боље било, да никога више не зовемо светим, кад се Гериан тако назива ? * * * Читали сте већ, да Герман тужи „Заставу", што га је назвала расколником, Ал сто што још нисте читали. Раскслници туже такође „Заставу" што је Герману дала њихово име. * * * Герман т у ж и што га је Застава назвала расколником. Ал не т у ж и у срцу, него т у ж и у Пешту. У томе има мале разлике. * * * Бројеви доказују, да ми Срби у Угарској бројно не опадамо. Сад само да још не нападамо оно што је наше, било би добро. Јер овако је истина да нас је Срба све мање и мање, и ако нас има живих душа све више и више. е.

Ћира. Ја држим да у томе послу има и освете. Спира Какве освете ? Ћира. Анђелић врло добро зна да је сада Методије жив, не би за цело признао светост његове Наименованости; па ко вели, „сад сам ја у власти, за то не признајем светост Методову."

Ћира. Даклем Старчевић, вођа странке праваш а од сада канда неће бити увек и на сваком месту праваш. — Бар код своје куће не. Спира. Како то? Ћира. Оженио се.

П у с л и ц е, □ Афгански Емир смеши се па вели: ко да више ! (т. ј. ко му да више новаца, Руси или Енглези. — Али ако се ови зарате, онда ће бити Емиру ко да више — батина:)

Можда ће иештанска порота и пресудити да Анђелић није расколник, — али онда је цео српски народ расколник, и Анђелић мора тражити друго, једноверно стадо. $ Неки су мислили да се још са Анђелићем може погађати. Али сад је решена загонетка, —даклем одпада могућност погађања.

јој каже, да је љуби, али он не нађе речи. Његово срце је тако јако куцало, као ни у једној битци до сад. — Он осети зној по челу, превуче руком преко чела да убрише зној и не слутећи да је тиме брижљиво углађену косу са свим разбарушио. Што му се она не одзива ? Што га не гледа онако ђаволасто и весело као иначе ? него тако необично озбиљно, и зашто пита баш сад тако ванредно очајним гласом: „То не сме бити ?" Он се љутио на таки јој расположај и поче живље да глади ручицу јој. „Не, то не сме бити. Човек треба да каже шта на срцу има, јер ће иначе бити целог свог века несрећан. Кад се ко воле, онда то саопшти, па се узме. Сто му врага, а зашто да се не каже?" „А може ли то и девојка рећи?" „А зашто не. Та њена је дужност, кад ..." Пришко се сам на себе љутио. „Кад је човек страшљив, онда ваља девојка да је одважна. А то она ома позна, ако јој је ко мио и драг ..." Она климаше главом . . . „Зар није истина, тако ја мислим. За то му ваља казати. Сто му врага, треба му казати, па су сватови готови." Г. Кузмићу се наједаред учини као да је на небу. Гомила цвећа створи му се у крилу, две беле, меке руке

обавише му се око врата, а медљана усташца причврљише се на његова. Тако блаженство не беше од овог света. Да један пољубац тако пријати може, није могао он никад ни замислити. Али то је трајало само за тренутак. За тим чу он лако: „фала, пријатељу !" и авђела нестаде, као да га је каква холујина одувала, и он беше опег на земљи.

Мало за тим седио је г. Кузмић према својој сестри и задовољно се смешећи, причао јој је о скоро прошлој борби из које је он као победилац изишао. „Сто му врага, била је то ватрена борба," тако завршиваше он свој извештај, „али награда, ох, та ми, драга сестро, још „сад гори на уснама. Да, да, драга моја сестро, човек у четрдесет деветој години још није тако „оматорио" а да не би могао осетити сласт једног пољупца са лепих свежих, млађани усана. Гђа Милићка се смешила. „Нисам ја никад сумњала да твоје срце нема још млађана жара, драги мој брацо. Али ми је ипак јако чудновато, да се Марица тако брзо „Чудновато или нечудновато — ја имам твоје саизволење ."