Starmali

„СТАРМАЈШ" БР. 12. ЗА 1885.

Шетња по Бршцу. X. Пре недељу и више дана обавили су се код нас избори за варошко нредставништво, па је милина била тог дана пролазити и шетати се улицама норед варошке куће, грађанских школа и основних немачких школа, где су бирачи из сва три среза, сваки у своме гласали. Оно до душе лепше је сести на каруце, па се туда провозати, као што је наш „јединац" учинио, али онда могао би човеку пасирати малер, да му се нико не јави, да се толико стотина људи чине, као да га и не познају, те да од њега окрећу главе или да му се баш у брк смеју, као што су то неки учинили према Радићу и ако је на његовим прсима бљештио орден св. Саве. После, човек, који се воза, не може свугде доспети и не може све видети и чути, као што може то онај, који пешачи. Много што шта се омакне ономе, који се вози, а међу тим пешак свугде доспе и све види. Уз то је пријатније и здравије шетати се но возити. Можда не бих ни ја тако пазио на хигијенска правила, кад би ми владичини коњи и кола стојали иа расположењу, е али овако не преостаје шта друго, него да пропешачим тим улицама и да зидим, хоћу ли што видети и чути, што би вредно било и другима саопштити. Гласање је по законској одредби отпочело у осам сати у јутру и трајаће до шест у вече. Народњаци су весели, јер су сигурни, да ће победити, а владини људи упели се из петиних жила, да што више својих бирача истерају на биралиште. Али све залуд. Око једанаест сати пре подне оставио их је и њихов свирац, па је вфджјгатг Турнир или — Александра, — Хумореска. „А, та то је или штампарска погрешка или — да не речемо горе шта — грозан несмисао. Баш човек свапгаа може да чује и прочита у данашњим листовима. Молим, само полако. Ја вам верујем, да се у данашњим листовима свашта може наћи, али то не важи за нашег невиног „Стармалог" — та он бар ником није злурад, он би највеселији био, да је свуда у нас добро — то се може рећи за оне чивуцке листове, који данас што донесу а сутра сами себе у лаж терају; па онда ја вам верујем чак и то, да вам је тај наслов чудноват. Да стоји нешто „Турин или — Александрија", то би било нешто савремено, јер се данас део свет занима са — Африком, па и наши неки листови траже по — Африци и Азији — хране, али — ма ја сад и не био „савремен" — хоћу да вам испричам ову причицу па после пресудите. Дакле молим. . . „Али за бога, баш зацело турнир ? па ко би још о томе писао, та то су тако деликатне ствари !" Ха, сад смо баш, где треба да смо. Вама је можда зазорно, да се о таквим стварима јавно пише и приповеда, то има само на неким извесним местима свога места а не у јавном листу! Право и кажете али — прво, ја хоћу да употребим право слободне штампе, па држим, да сам овако

прешао народњацима. Вели, српске гајде не треба да лажу, нити српски гајдаш треба да свира онима, који иду српској црквеној општини и српском певачком друштву о глави. Рече, пеће он да свира онима, који су у наше школе увукли министарске учитељице упркос општини и осталом грађанству. Оно, учитељзцама тим би још из галантерије свирао, али бугерима неће баш ни за новац, а да би своју погрешку, што је бугерима у опште и отишао, колико толико поправио, то ће пародњацима „фрај" свирати. Ко побеђује, уз тога се свако приљепљује, а ко пропада, од тога се свако туђи, па ту горку је истину морао искусити и наш нотабилитетски табор. Него поред те горчине има и смешних, или управо и жалосних ствари. Шетајући се тако улицама, где су стојали бирачи и они, који су већ гласали, и они, који ће тек гласати, прођем поред једне гостионе нижег реда и ту чујем велику грају. Уђем унутра, да видим, шта је, кад ал тамо три паора свлаче четвртог, који је био једаи од кандидата владине странке. Бирташ ми је брзо протумачио, за што она трп.јица свлаче четвртог друга свог. Тај четврти, кандидат владине странке за варошко представништво, добио је од једног „уваженог" кортеша владине странке пет форината, да части неке бираче да би ови гласали за нотабилитетску лиету. За то су знала и остала тројица. Тај четврти заиста је частио у споменутом бирту ракијом и вином неке људе, али је на то нотрошио само четири форинта, а пету је стрпао у свој џеп. Она пак остала тројица рачунали су, колико је њихов друг од петице потрошио, па по што знају, да има још једну форинту, то — најсигурнији а — друго, ако је о томе зазор говорити онда је зазор и гледати, иа што га г л е д а т е, што дај ет е, да га носе, што да ми примамо од других све, што је — натрашке? Него сад мислим, да је доста диспута било. Пустите ме да причам, па после како било. Дакле. . . . Господар Макса био је трговац у С. Осим свог дућана и приличног иметка имао је он и — жену Вредна је била гђа Максиница, жена без замерке, само без тог „само" ништа — само, да се није мало понела, држала је много на себе. Бог их је благословио јединчетом — Милицом. Она је била понос материн, мати је све употребила, да јој ћи одрасте као „права" девојка, у „духу данашњег времена." Али — истини за вољу — морам признати, да је у том слабо успела. Милица је била послушно дете али и разборито. Није њој никако ишло у главу стезање и терање моде, она је расла на селу, природно. Изгледало је, као да је с матером „контрак" направила: само се онда облачила, ако је ишла куд у „визиту" или у варош. Но то су маленкости. Много је важнија та околност била, да је мајстор Мита — комшија господар-Максин — имао сина Александра. Та околност истина није ништа утицала на услове мира између Русије и Енглеске, али је у толико више нарушавала мир између гђа Максинице и њене ћерке Милице. Рђаво сам се изразио, јер ви сад — наопако — можете помислити, да су оне једна другој завиделе или — да би