Starmali

132

„СТАРМАЛИ" Г,Р. 17. ЗА 1885.

нису дали ва сомборском збору изговорити. /Б. В." тумачи бар тако, да би он свој говор еавршио с реч ма: живио Герман ! * •К * Христос је казао: „Ко не уђе у ,тор овчији'- 1 кроз врата, то је лупеж и хајдук." Наш ,ахипастир" Герман вели: „Лупежи су опи, који хоће да се држе на доидућем сабору тих христових речи." * * * Герман преписује и пренаша пародно, манаотирско имање на своје име. После тог новог насиља морамо већ помислпти, е он иде на то, да нагомила толико кривица. како их за његова живота не би могао нико ни покупити, а камоли судити им. * * & ђ. В. је увек водио политику „виле," Гамо има неке „мале" разлике. За „омладинско доба" био је толико радикалан, као да ће сваки час очепати за тророгу вилу, а данас ради тако, као да ће сваки час зидати трокатну „вилу" (летњиковац).

Ћира. Ономад су у Београду све листове конфисцирали. Спира Ја би био и с мањим задовољан. Ћира. С мањим ?! А шчиме то ? Спира. Кад би једаред конфисцирали, не све л и с т о в е, него све л и с о в е.

Ћира. Јеси ли чуо да наш јединац Радић хоћеда остави монашески чин ? Спира. Уф, уф, уф! Баш ми је жао. Ћира. А шта ти је жао? Спира. Жао ми је што ту лепу вест не могу тако лако да верујем. Ћира. Дакле ће идући сабор за цело имати да збаци Германа и изабере н о в о г патријара. Спира. А ко ти то рече? Ћира- Па ето сам „Турски Марод" то тврди, а тек он ће то ваљда понајбоље знати. Ено читај бр. 38. „Иза комесарсгва г. Чеха остало је много ш ар е н и х ствари (ту сигурпо мисли Гермапа) . . . јер претстојећи сабор имаће, ако не в е ћ и али зацело и н е м а њ и задатак да реши, лего што беше то случај са последњим сабором. ..." Но па зар ти није сад јасно ? п о с л е д њ и сабор имао је с а м о бирати патријарха. Овај сабор, има в е ћ а задагка, а то значи; мора н а ј'п р е збацити Германа п о н д а бирати новог патријара. Е а то је да богме в е ћ и посао. Спира. И бољн. А кад већ и „Турски Марод" тако суди, онда нека буде по његовом. „Да збудетсја реченоје Јотом нророком."

Невређа га. Рекла свиња лаву — разуме се у дебати — да је магарац, и питалага: да ли га вређа? А где би мене магарећа реч свинчета вређа /а! одговори лав.

једну рупу, те ћемо у трчању исту прескочити а тета Мица ће'-сломити ногу. Хоћемо л' нробудиги чика Мишу? Нећемо — рече Јовица — чика је мало пре дошао кући, те се јако дерао. Тета му је рекла. да је опет налио главурду т. ј. да је јако пијан. Чика је тада легао на ту клупу и заспао. Док смо ми тако разговарали, оиазим ја на земљи поред клупе на којој је чика Миша спавао један мали кључић. Имао еам част одмах га познати. Био је то кључић од чика Мишиног сандука. Чим сам кључић подигао, већ сам измислио, на који ћу се начин већма осветити фрајла Мицики. Она би дала све што има, када би се дочшала тога кључића, да отвори чика. Мишин сандук, те да прочита оне хартије. Ја ћу јој показати кључић мишљах у себи, али јој га нећу дати а она ће тада пући од једа. Саопштим то Јовици, али сам га пре питао, кога боље воли, да ли чику или тету Мицику ? Чику боље волем рече он — а тету баш не. Он се слагао са мојим предлогом о освети. — Од радости почесмо скакати и дерати се, те да је чика Миша био трезан морао би се пробудити. Фрајла Мицику опазисмо у башти, где нешто чита. Еада је мене опазила рече 0 млади господичићу! зар сте опет дошли? „Да да сам дошао." А знаш ли ти читати ? „Да да знам.-' „Па оди прочитај каква је ово књига." Када сам опазио да овако лепо самном поступа, било

ми је чисто жао, што ћу је за кратко времејако насекирати — хе ал опет сећајући се мога ува и када помислим, да 1а доброта неће дуго трајати, е онда Бога ми није вајде, Приђем јој ближе а она ми покаже прву страну од књиге и рече ми : да оно крупно читам. „Дон Кихот" повикнем тријумфирајући. „Гле, гле ти баш знаш добро читати, а овај наш буцов сриче." Када је рекла Јовици буцов остави ме моја доброта, коју почех осећаги према фпајла Мицики када ме је похвалила да добро читам. Решим се дакле да почнем операцију. Извадим из џепа кључић. Одступим неколике корака од тете, те новичем: гле тега Мицо! шта сам ја нашао ? А шта си нашао ? — запита ме направивши весело аице. Нашао сам кључић од чика Мишиног сандучића. А где си га нашао ? и при том устане. 'Гамо где чика Миша спава. Дед молим те да видим, чини ми се да није од његовог сандучића, него од мога. Не дам, не дам, викао сам и почео удешавати ноге за бежање. Она сва поцрвени од једа, бацио г. Дон Кихота у траву да се мало одмара и погрчи замном. Да је имала крила соколова, онда би ме ухватила, ал без њих било је сасвим немогуће. Када је опазила, да ме не може стићи, почне ме са детињастим гласићем молити: Молим те, дај ми тај кључић, те ћу ти дати толико бомбона, да ћеш моћи три месеца дана ранити и себе и твога дората. И даћу ти једну пушку од гумике. Не требам ја ништа, купиће мени и Јовици чика Миша