Starmali

146 „СТАРМАЛИ"

чаа и ђ. Вукичевића дошли у Будимпешту, да се сиоразумеју са Германом Анђелићем. Сад ми је ствар јасна, али која ће од обеју страна ући у шталу то ми није још јасно. Можда ће обе, јер у „Пестер Лојду* стоји, да се Герман са самозваним неким ,нотабилитетима" споразумео и да ће усљед тога заједнички отпочети одлучну и жестоку акцију против радикадаца, те да тако у будући сабор уђу Германови приЈатељи, т. ј. да буде бар већина њихова. Господине Мито Савићу, гостионичару код »беле лађе," хвала ти, што си умножио твоје штале!. . Него наш будући сабор је узбунио читав свет. Би тамо доле можда и не знате то, али ја, шегајући се по свету, дознао сам из врло поузданог извора, да се министар Тиса спрема, да због велеиздаје тужи све учеснике на сомборском збору, нарочито председника дра Јована Суботића. Јер председник загребачког збора завршио је скуп са ускликом: „Живео краљ! Живео бан?" а председник сомборског збора са: „Живео краљ! живела домовина!" но нити је он, нити икоји други учесник збора ускликнуо : „Живео Тиса!" То је очевидна велеиздаја и ровење против мађарске државне идеје, јер кад се могло хрватском бану ускликнути „живео," морало се и угарском министру председнику. И за то ће Тиса због велеиздаје тужити све учеснике сомборског збора, а тужбу ће му заступати — вршачки адвокат Јован Бурназ. По томе је дакле са свим извесно, да ће парницу и добити. Ја му бар од свег срца желим, да парницу добије, јер ако је хрватски бан заслужио и једно само „живео," то је онда Коломан Тиса заслужио зацело три. 8ипт с и Г д ие. На то: сваком своје! зацело је помишљао и брат Јаша, кад је на сомборском банкету наздравио — Герману

. 19. ЗА 1885.

Аиђелићу. То је лепо и ја сам уверен, да се читав народ српски богу моли, да се испуни оно, што брат Јаша Томић жели Герману Анђелићу. Макар малко и мање, тек да се у главном испуни оно што му жели| У прошлој мојој „шетњи" рекао сам, да је женидба гора робија него што је она у Мункачу и Илави. То можда нису многи веровали, али да су моје речи поред свег тога ипак потпуно истините — на то се може свако заклети. Јер ето, зар наш дични др. Михајло Полит не би дошао на сомборски збор и зар се не би примио кандидатуре са варош Нови Сад да се није баш у то доба женио ? Но ништа за то. Он није н е м а р а н, као што рече „Стармали" и ништа више. .. Међу тим ми се морамо борити, да, ако баш не узмогнемо што више извојевати, а оно бар да сачувамо образ и одржимо нашем потомству оно, што смо и ми од наших старијих добили у наслеђе. То можемо од по муке, само — ако хоћемо, а да хоћемо одиста — то су најјасније показали народни зборови у Загребу и Сомбору. Кад је народ тако сложан и ваљан, да чува своја права и свој образ, онда се не треба бојати, што ова или она пређашња одлична снага не налази за нужно, да и она у општем покрету и раду учествује. Народ ће се спасти сам. Али време је већ, да завршим ову „шетњу," јер бих врло далеко отишао и врло би дубоко морао засећи, кад Ои тим путем даље ишао. С тога је крајње време, да завршим, али пре нег што то учиним не могу, а да се не захвалим г. Мити Савићу, гостионичару код „беле лађе,* што је обновљењем и умножењем своје гостионе дао миг, где треба да се одржи четврта конференција гробара наше автономије. Сам гостионичар да богме да би се већ постарао, да „конференцијаши''

ШФмаотжж „Друштво љубавне умерености." Написао Ст. Радић — Нуктало. (Свршетак.) Сједница III. Предсједник позива г. Јанка Милочашића, да им разјасни, како стоји са веговом ствари. Милочашић узима реч: Штована господо! Неку ноћ легнем спавати. Још нисам ираво ни заспао, кад наједном осетим, да сам јако ожеднио. Хтедох устати, да се напијем воде, али је већ касно било, јер сам у томе моменту заспао и почео сневати о гђици С. Сан је био диван. Замислите себи једне руске саонице — и то баш од оних, што су биле на прошлој бечкој изложби изложене. — Цича зима, пут од самог снега утрвен а нас двоје т. ј. ја и гђица С. у саоницама летимо на месец, поред силних звезда. Целога пута на месец — уверавао сам ју да је љубим Сутра дан, када сам се пробудио, обучем се и одем код гђице С. те јој саопштим сан. Она је на ту моју изјаву уздахнула и рекла: ах Боже! кад би то било на јави. Ја сам јој на то рекао: о чему човек сања о томе и мисли, као баба о уштипцима. Она ми тада падне на груди, ја ју загрлим, загрлим своју срећу. И данас сам срећан. Само бих замолио г. предсједника, да забрани г. Паји Дудовићу, да се не меша у моју ствар, јер сам јој пре вега љубав изјавио. — Предсједник забрани г. Дудовићу свако оцћење са гђицом С. Затим г. предсједник упита г. Вују,

да ли је покушао дознати, ради кога је гђица Вема певала ону песму. Вуја : за сада још нисам ништа постигао, јер је г Ништић оиет почео долазити, а нисам рад да се састанемо, јер би било свашта, а гђица Вемаје јаконервозна, те нисам рад да се разболе. „Хрђав знак," рече предсједник и закључи скупштину. Тако је текло и даље. Састајали су се сваке среде и петка. Извештавали су један другог, саветовали се, из скупљеног новца давали „штендхене" и т. д. А како се осећале гђице ? Да ли су осетиле какову промену, од како се то друштво установило ? Да ли им је било по вољи ? — то описуЈе чика Миша овако : На три недеље после установљења нашега друштва ^љубавне умерености" постанем јако љубопитљив, те сам гледао, да ма на који начин дознам, како се гђице осећају. Дошавши једном из сједнице, дочујем од мога малог брата Јовице, да су до шест гђица дошле данас у посету код моје сестре Мицике. Од детињства сам уживао у прислушкивању женских разговора. Одем с тога у другу собу, одакле сам могао лепо чути њихов разговор. Слушао сам скоро једну четвртину сахата а чуо сам ово: Анице, рече моја сестра једној госпођици — да ли ти још прави друштво г. Марко? „Наравно — премда ми је постао већ несносан — али шта ћу, боље ико него нико. Бар је учтив, уме прилично и забављати, а и не обзире се баш много и на то, ако који пут зевнем. Не знам шта је онима другима. Као да се срде на мене. Неће ни један ни да ме поздрави. Не чудим се никоме као твоме брату Миши. Пре је био јако уљудан, увек ме је лепо забављао, али шта му је сада то не знам. Толико знам, да га нисам никада увредила. Он ае је морао и са другима омрзнути