Starmali

СТАРМАЛИ" БР. 30. ЗА 1885.

235

шко да ће ико моћи. да наше заплетене сгвари о дм р е и. Но гаљда ђемо видети и то чудо, а донде оетајмо здрави и будимо весели ! Милисав.

У ш т и п ц и. Времена се мењају, па и народне пословице: Пре је било: „Брату брат, а Турчиву рат." Данас се говори: „Брату рат, а Турчину брат." , * Пре смо читали, да се установила чета Бугарк и њ а. Хоћемо ли дочекати да се примири, те да опет читамо: тета Бугаркиња?" * & ❖ „Тиса-Калман -фалва," пролази као алва. (Све га је мање п мање.) « * Хоћели се збиља деспти оно, што говоре браћа Шајкаши, да се на рушевинама „Тиса-Калман-фалве" подигне — Милетићевац? * * Београдски суд, оптужиће споменик 1шеза Михаила, јер указује руком иа Босну и Херцеговину. * * * Митрополит Сава нпје отишао у Беч, него у Цариград. У прошлом броју „Стармалог" јавили смо погрешпо, ал тек толико смо опет погодили, да неће међу — браћом. & & & У Сомбору се склапа нова странка. Она хоће да покаже, да се у нозориште не иде због ложа.

Кад се Мађарп плаше чад. и од шегрчади, кад певају песму: „Хеј Словани," шта би тек радили, да наиђу на — мајсторе. * & ^ Министар Калаји је изјавио, да је у Босни и Херцеговини све у реду. Е па кад је тако, онда се изволте господо окупатори селити. Тако вам бар наређгје берлинскн уговор. 0

ж» Ћира. Сад се родило ново питање: Хоће ли бан Хедерварија на Живковићеву или на Суботићеву интерпелацију Спира. Па то је свеједно. Суботић." је питао оеомад оно исто, што је Живковић питао лане. Ћира. Не трчи ми у реч. Знам ^ за то врло добро ; зато и велим: хоће ли бан Хедерварија на Живковићеву или на Суботићеву интерпелацију остати Спира. Аха! Мислиш хоћели и даље остати бан. Ћира. Опет он! Та пусти ме, човече, да изговорим. Хоће ли бан Хедерварнја на Живковићеву или на Суботићеву иитерпелацију остати Спира. Остати одговором дужан. Ћира. Но, једва си једаред погодио.

Ћира- Даклем „Видело" вели (а „Наше Доба" прештампава), да ми, који се не одушевљавамо за борбу између Срба и Бугара, вели да ми нисмо Срби, него смо Руси и Бугари.

Братија је опет своје терала, певали су већ све што се само сетити могоше, било је ту и: бацала Тода јабуку, и ил ме љуби ил ме се окани, а било је бог. е и: Нек с' блиста у чаши руменике сјај! Но дође доба да се иде и дома. Милета ће да захвали на дочеку. Ту ниси знао ни репа ни ушију. Прво је почео са светим Димитријем, затим је прешао на сарму, и свом снагом убеђивао је сваког, да је сарма најбоље јело што га постоји, а завршио је са тим уверењем присутних, да му је покојни деда — бог да му душу прости — био прави хришћанин. Еао што видите, прав бућкуриш или помије. А цео овај говор таким је одушевљењем говорио да су сви скоро задремали. Сад отпевају још једно: Многаја љета! Опросте се па пођу сви кући. Аца се најпонизније клањао пред госпођицом Вуком, па онда узевши последњи поздрав, одоше сви кући певајући. Сви су били „весели", особито Милета, ал он је нешто и повукао; и Аца је био пијан, али не од вина, већ од љубави. Аци не да ђаво мира, те кад су пролазили поред баба-Јецине баште, предложи да оду преко, па да поједу шаргарепу. Овај предлог би једногласно усвојен. Човече, тако ллеменита замисао! Одмах дакле на посао; почеше се пењати као неке авети преко прошћа, неког је срећа послужила да падне

у коприве, које су около прошћа изникле, тај се до зла бога ижегао. Милета је открио леју шаргарепе, као некад Колумб Америку. Сви нагрну на леју, па чупај, па једи, да све пуца Ал је нешто танка! рећи ће један. — Та млада, човече! одговори онај до њега. Док су ови ту јели и сву леју скоро већ и обрстили, дотле је Аца с' оне стране прошћа тежио за већим успехом, те напујда баба Јециног гаџова, на дошљаке у башти, а С ам ои пак оде брзо кући, чипећи се свему том и невешт. Да је коме било чути и видети, кад ти залаја гаџа па појури у башту, није да ти се ту бежи, све стрмоглавце. Само кад се који дочепа и попне на прошће тај се не силази, већ се даде у наручје земљине привлачне снаге. Падају брате као бундеве, само је Милета остао да дели мегдан са гаџом, који је био по возрасту као повеће теле. Бадава су га викали кад не иде, ноге се укочиле, глава заноси, ни маћи се не може, а рад је човек да понесе који струк шаргарепе и кући. Једва се некако докотурао до прошћа, па већ покуша и да се нопне ал јест, т у се створи гаџов, па вау ! вау! па Милету за капут. Кад су видили остали, да је Милета у опасности, пођоше да му помогну; једни су забављали и заговарали гаџова, а Д ру ГИ с у опет пењали Милету преко прошћа. Једва се некако извуку и оду одатле. ^