Starmali

„СТАМАЛИ" БР. 35. ЗА 1885.

275

сигурпо зато, да буде и политика народа у Боени: „ис т о ч па-п рав о сл а в н а." „Стармали" се сдаже с тим. * * * Бугари су одпели пз Пирота оно звоно, које је звонило, кад пм је оглашеп рат. Зар пису помишљали на то, да ће и онда требати звоно, кад се углави частап мпр. — ГГли зар неће то? * * Но пије само звопило звоно кад је рат оглашен, но су још пре тога клепала многа клепала. Дед ногод'те која су то ? * * & „Застава" је писала о слози Срба и Хрвата, па је сад туже, да је тим дражила против Мађара Има нечег у ствари. Јер ако Срби и Хрвати послушају „Заставу," онда се не може извести оно „државно начело": „цепај па владај." « * * Сготи пут читамо већ по новинама да ће напредњачко министарство пасти. Ал да је пало, то можемо читати само једаред. Јер оно се нпкад више неће подићи, те да може и по други пут пасти. * * * Сваки то хоће да буде данас добар Србин. То разумемо. Ал зашто „добар Србпн" не сме да буде паметап, то не разумемо. * * Дакле одиста мисле неки, да ће нас краљ Милан одвести на пролеће против — Косова. А ето неки мисле да нас Косово мора одвести против краља Милана. 0-

цима. Све је то стара стрина чинила за љубав својој драгој нећаки, да јој буде „девовање право царовање". Ту су имали приступа и неколико одабраних младића Долазила је и моја маленкост правом неког старог кумства, И могу рећи да сам красних часова дровео у српској атмосфери овога круга. Сви смо ми радо долазили у ову кућу; ал најрадије долазио је мој пријатељ Рада Митровић, добар јуристајош бољи Србин, а весељак да му пара није било. Друге госте само зато пећу да помињем, јер сам читао у једној критици, да са споредним личностима не ваља одвраћати пажљу читалаца од главне ствари. То је лепо правило, — али како сам на другом месту читао и то, да ни јрдно правило не може бити без изузетка, то ћу можда добро урадити ако поменем још и господина Саву Моловића, који није био весељак, ма да је био богослов, који је само чекао да себи избере достојнога друга, а лепа парохија у Р. већ му је била обећана. Сава Моловић трипут се накањивао да запроси белу ручицу госпођице Меланије. Али га јеувек задржала сумња да срце њено нагине на другу страну, а та би страна као канда била Радина.Док се он скањивао, дотле је весели Рада Митровић и нехотице окупирао и у своју интересну сферу увукао

Ћира. Па сад реци мн колко ти судиш о томе? Спира. Ја ту ствар нећу да гледам са српскога гледингга. Ћира. Имаш право, Са несрпскога гледишта је много лепша.

Ћира. Говори се да сад опет хоће да се сједине Шианија и Нортугалска. Спира. То је лепо. Али што ће год радити. нека пазе да пе дочује Гарашанин, —- јер он таке ствара не допушта.

П у С Л И ц е. Д Ових. дана се говоркало да ће се у Србијц сазвати скупштина. А сад један телеграм јавља да се од тога одустало, јер „није потребно да се народ узнемирује". — Ми држимо да скупштина не би толико народ „узнемирила*, колико неку другу господу.

Шта је то са нашим комесаром Чехои? Једни кажу да је „скинут", други веле да је „дигну т". Код така два различита гласа мора да је у среди истине, т. ј. да комесар стоји онде, где је и досад стојао.

@. Авђелић ће сигурно честитати божић својим нротекторима у Србији и рећи ће им по своме обичају: Мир с в ами! — Али њима би требало нравосла!;није рећи, т. ј. М и р б е з в а с!

срдашце Меланијино. Тако исто неотице уселила се њеиа сликау дубину груди његових. Они су осећали неку промену у себи, али дуго пе дођоше до оне савести, да би се могли сетити, шта је то и како се то зове — Но и то несвесно стање прође. На клупици у хладу испод зове седели су једаред сами. Рада иије био од оних људи, која су пуни уздисаја. — али сад му се нешто тако стеснише груди да је морао уздахнути. Тај уздисај даде повода разговору, — реч по реч, све слађа и мекша, а њима пучв магла пред очим . И само што не рекоше: а гле нас слепаца! ми се тако волемо, п о томе ништа и не знадосмо. — То до душе нису рекли, али од тога часа сматраше се као заручник и заручаица, — само да дође и та дерпа јесен, па да се купе сватови. Лено су пролазили дани. ■ ада је био весео и шаљив као и до сада. Меланија је 6р ј , у друштву разговорна и према сваком једнако пажљива. Њих двоје нису никад о љубави својој говорили, само кад при састанку или растанку руку једно другоме пружили, онај стисак руке потврђавао је мисли њихове : јасам твоја, — ја сам тво;. То су били светли и сунчани дани. Но једаред се замути и паде киша. Меланија је стајала на прозору и као да је гром удари кад опази где њен Рада са разапетим амбрелом у руци прати госнођицу Софију, ћерку адвоката