Starmali

28

»СТАРМАЛИ" БР. 4. ЗА 1886.

Ђира- Даклем радикали су ишли чак у Ниш на партајски збор. То је као добар знак. Знак је бар да су им н о г е сло б о д н е. Спира. Та да, да. Ноге су им слободне. Још кад би им биле ируке слободне, — онда би се и ја нечему надао.

Ћира. Тако не иде као што је ђ. Бекић почео. Само тражит.и и молити зло. Он треба да распише награду за свако зло, које му ко поткаже о „кумовској партији." Спира. Та да. Овако не сме нико да му се приближи. Боји се усијана гвожђа.

Мени с' чини, Србе брате, То је само сан. Нит' дан тебе чека Нит ти чекај дан! Јер ко се наспав'о Тај може да скочи И у пола ноћи; Запали свој жижак И дође у стижак.

Г—д—н.

Проба пера. СЈШУ. Има разлога. Удовица Јуца У староме Керу Није хтела поћи За ћелавог Перу. Знате л к зашт' не хоте У брак овај ступат' ? Јер када се сваде Не може га чупат ! СБХУ. Ако није тако, — није ни друкчије. Једни веле: „Дан те чека." Други веле: „Чекај дан/ —

Ћука: „Дакле ,3астава" признаје, да нас је борба од ових последњих 20 година јако рашчерупала." Шука: „Али признаје и то, да смо нешто скрстили руке, тада не <би било данас више од нас ни - нарчета." Ђука: „Е па кад није друкче морамо жртвовати све, само да сачувамо главу.

Ђука: Дакле се нашем дичном борцу М и л етићу навршило 60 год., а „Застави" 20. Шука: ,,Е, ту се одмах види ко је отац, а ко је син." П у с л и ц е, ©. Даклем маџарска л ег и ј а пре је л е г л а него што се родила. И тако Србија неће покиснути, — јер умало што шг)е добила после кише јапунџе.

на отај јаук пред куће своје, а Марко кад их спази, почме још ијаче:

„Јој браћо! Ено га „Шта ено?!"

ено:

„Јој врага — врага „А ђе?!" „У мојим гвожђима!" „А ђе су ти гвожђа?!" „Код козје греде!" „Лети попу јавити, па ћемо сви заједно онамо !" Марко сирота протрча мимо куће своје, а његова га жена Мара знази, ђе тако трче, претрну сирота сва и помисли, да је побенавио, па натисне и она онако боса и, пелешава за њим вичући: „А Марко-Бог с тобом! шта је теби! ?" Марко се и не обазире, већ управ ко помаман улети к попу, који је још лежа: „Јој, господине!" „Марко — Бог с тобом!" „Ено — ено!" п Што ти је, чојче божји ? !" „Ено, господине, врага!" „Бог с тобом ! Какова врага ? „Прекрсти се чојче!"

„Та ено господине онога!" „Ма кога?" „Та онога с клепком у мојима гвожђима!" „У каковим гвожђима, чојче Божји, — моли се Богу!', Ма, господине, за име Бога, нијесам ја побенавио, него ено га с клепком у мојима гвожђима." „А ђе су ти гвожђа?" „Синоћ сам их запо код козје греде, а сад сам био тамо и видио га, ђе у гвожђима звони. Коншије ми рекоше, да к Вами летим, па да сви онамо трчимо." „Па јеси ли, Марко, баш видио, да се уватио ?" „Јесам господине видио, ђе се трже да к мени ио" лети, али су га гвожђа чврсто укебрила." „Не били Бог дао, да се оте бједе већ једном лишимо." Попо се брже боље обуче, а и сила људи оборужани с пушкама, сикирама и рогљима пред кућу се сгрну зовући: „ђе је Марко ? !" „Ево ме браћо ево! Сад ће и госнодин с нами!" Поп и Марко изиђоше међу људе, а они : „А — а, господине! не оте Ви тако." ,,Него, браћо?"