Starmali

„СТАРМАЈ1И" БР. 4. ЗА 1886

Г. Уредник се угризао за усне, та он се хвалио са својим претплатницима тек да подигне себи цену. Почео је да се зноји, али Герман се чини и невешт. Нема се дакле куд, те г. уредник мора да буде јаснији. ,3нате ,Ваша Светост" у нашем добу, хоћу рећи у данашњим данима је мучно с претплатницима. Има стотину листова, па се публика расцепала. Уверавам вас, да ни један српски лист не може да живи од претплатника." Г. уредник застаде да убрише зној, ал Герман пикако не меће руку у џеп, т. ј. да и он извади мараму. „Треба издржати, само још годину, две дана, публика ће се тада већ освестити из ове забуне." И још неколико речи промуца г. уредник, ал Герман неће ни муцање да разуме. Но оиет на послет у отвори и он уста. Е имате право, треба се напрегнути, па издржати. Ето видите мене; морао сам да правим на своме добру нову к от о б р у к у. Стала ме грдног новца, сав сам се око ње истрошио, ал ћу се подичити с њоме. За годину две дана донеће и она хасне." Г. уредник почео је да разумева. „Котобарку . котобарку, Ваша светост, то мора да је лепа ствар, ја још нисам никад видио котобарку," Е па онда вас молим да ми дођете те је разгледате. Нема је такве у свој Угарској. Грађена је по најновијем начину, а стала ме је, ал што да вам говорим суму. Кажем вам, сасвим сам се око ње истрошио." Г. уредник већ устаде да иде, но за тим опет седе. „Ако сам може бити у чему год до сад, слабо заступао интересе „Ваше Светости," молим, молим реците ми то, па ћу поправити. Мој вам је лист сасвим на услузи"—муцао је кукавник. „А боже сачувај ! Шта вам паде на памет, ја

вам благодарим на вашем заузимању. У осталом ја мислим, да сте ви имали и досад увек не мепе, него нашу свету цркву пред очима кад сте онако писали." „0 ... о ... о .. . јечио је уредник." Затим устаде и не знајући више шта говори рече: „Дакле баш котобарка!" „Котобарка" — одговори Герман. Лепа котобарка, скупоцепа котобарка." Тако се то десило у српском Сијону на дан кад наступа нова година, нова претплата и нова субвенција. Г. уредник је тражио људе који се разуму у економији и свуда је питао: „шта је то котобарка." Није ни чудо, та ко није рад, да упозна свога душманина. Казаше му нанослетку, да је то нека ствар, у којој се одгајују прасици. Кад чу, он само хукну. „Дакле су му већ и прасици пречи од пас. То му нећу никад заборавити." Већ од неколико недеља чуо сам ову причу. Но нисам је хтео износити пре, но што се уверим. Сад сам одиста дознао да је Герман градио нову котобарку и да је све оно, што сам мало час испричао истина. Чуо сам и то, да се г. уредник спрема, да удари у друге жице према Гермару. Ја знам, да ће га ова прича мало поплашити, и да ћу га за неко време с овим и опет отерати у Германова наручија Ал нека, то ја баш и хоћу јер је заслужио. Кад је могао Германа да брани, док није издао сав новац на котобарку, нека га брани и сад кад се истроншо. То му је заслужена казна. 0

Младим парнаслијама, Од како света, од како је људи Има неке тежње у човечи груди.

Приступе сви, крсте се и чуде, а попо ће: „Браћо! Ово је лисица" „Какова лисица?!" „Та видите, све има ко лисица, друго бити не може." „Лисица ваља да има реп, а ово не има!" „Ваљда јој га нешто одкинуло." „А одакле би-њој клепка?" „Можда ју је тко малену уватио и ранио, клепку на њу метно, па му онда утекла." Попо лију за капу увати и стресе, а кад су то људи видили, почеше ју и они огледати, пипати и викати: „ Јест браћо права лисица!" „Сирота тета лија, куд је све звонила и народ нлапшла." „Неће више ни плашити, ни кокапукати." Упртише ју на колац, па ајд шњоме у село. Све и ромица из села излетило, па из далека пита: „Што је ?!" Неки вичу: „Враг је!" Други опет: „Вукодлак је!" Жене и деца крстећи се у село бјеже.

Цопо ће упитати : „Дакле јунаци, што ћемо сад ш њоме ?" „Носимо ју к оберстару за таглију." „Који ћете ићи ?" „Нас четворица". Сви други у глас: „Па добро, ајте, али како ће се таглија подиелити ?" „Браћо ! Ако ћете мене послушати, ја би таглију овако подиелио." „Оћемо сви !" „Даћемо Марку, који је гвожђа запо један дукат, а за оно друго могли би чавле за св. матер цркву купити и на пролеће ју покрити. „Е па нека тако и буде господипе." Донесу лију с клепком пред оберстара и добију таглију. Оберстар љут, што је та лија толико посла задала и народ упхашила, издаде на све компаније оштар ресерват, да се за три неђеље онај пронаћи мора, који је ту комедију саставио. Три иеђеље минуше и пријаве стигоше, али кривца не нађоше.