Starmali

пара и шта ти ја све знам, али подитичари то сасвим друкче разуму. Да видите само! Што су се многи од нас завукли као бабе иза фуруне, томе је свакојако узрок „злочесно време", само што се то „злочесно време" може на два начина тумачити. Кад у позоришту нема света, то се обично има приписати „злочесном времену". Кад наше еовинаре отправљају у Вац на склоеиште, и то се без сумње дешава због „злочесног времена." „Злочесно време" влада сигурно и онда, кад се наши љули завлаче Тиси под скут. Што Герман не сазива синод, да сврши нужне послове, томе је и опет узрок „злочесно време", а злочесно време узрок је, што угарска влада не може никако да се открави према нами, те да нас извести о судбини саборских уредаба. Што услед ова последња два догађаја не може да се састане одбор петнајсторице ; то се дабогме и пакп мора назвати „злочесним временом." Питање је само докле ће ово „злочесно време" трајати? Постало је већ као у Сибиру, а овамо веле, да смо у лепој, благословеној Угарској. Дабогме да је то неприродно и ми тврдо верујемо, да ће скорим сунце растопити овај злочесни лед, само што онда Тиса може изаћи из данашњег корита, у коме се тако добро осећа. Једно само не могу да разумем. Знак наступајућег лепшег времена то је д у г а, а ми дуга имамо и сувише. У осталом и то је истина да између небеских д у г а, и земаљског дуга има подобре разлике.

У осталом ово сад јот и пије тако злочесио време као оно, о коме ми је негда мој господин катихета приповедао. Киша је, вели падала четрдесет дана и четрдесет ноћи, па се из те злочести спасла само једна људска породица. Праотац Ноје шиљао је белог голуба на земљу, и овај му је донео у кљуну маслинову гранчицу, као знак — мира. Код нас у Угарској као што је познато не расту маслинове гранчице, а и шта ће нам. Кад су недавно наши „голубови" Сабовљевић и ђурковић слетили у угарском сабору, да виде како је време, они су се вратили натраг с упрљаним кљуном, ал то су већ сами криви. После Нојева потопа, није дуго било тако злочесто време као оно, кад је Тиса упропастила Сегедин, и ето сад кад Тиса уп^опаштава — Угарску. Но баш није лепо од мене што непрестано пишем о злочестом времену. Та има ваљда и друкче доба о ком би се могло говорити. Има, има ал шта ћемо кад се нас тиче наше доба а „наше доба" је, воистину вам кажем, злочесто. Напослетку, ако вас то може умирити, онда ћу ево да повучем реч натраг и да исповедим да „Српски Народ" има пуно узрока да ужива у „Нашем добу." Но боже мој, да ми је само знати, какво ли је сад време у Србији. По разним знацима судећи рекао бих, да су путеви јако испроваљивани, јер „напредњаци," као да не могу више напред. Па онда мора да је и јако клизаво, јер све нешто говоре људи, да нека господа у Београду морају пасти. Но иначе се о; онуд слабо што може дознати. Не зна се какав бити не губити присутност духа. И тако ти се ја насмешим и сасвим хладнокрвно му одговорим : „Господине, ви се јамачно само шалите, јер како ја видим, ви сте сасвим при себи. „Ја —, е ја нисам така луда као што су други. Друге луде не знају, ал ја знам да сам луд, и — баш то је то, што ме тако боли. Но реците ми истину, зар ја не изгледам као манит. — То ми је мило . . . Ја не волем да ме за луду држе . . . Кад би знали, одма бих ме затворили. — Али нешто да знају, да сам ја онај Рондочини што је јуче из луднице утекао, пошто је прво свога лечника убио ха, ха, ха! — Али неће нико дознати јер ево и ви велите да се на мојим цртама не опажају знаци лудила." Дрхтавица ме спопала; коса ми се у вис дизала. Луд човек, — убица са мном седи у ноћи у једни коли. Нас двоје сами . . . Страшно! Луди мој сапутник промуклим гласом наетави даље: „Али, ви као да се мене бојите! — Не бојте се, вама ћу исповедити сву моју тајну . . . јел'те да не знате како сам дошао до лудила? 0, то вам је красна приповетка... ха, ха, ха! Заљубио сам се у једну лепу госпу, — здраво сам је волео, јако здраво јако, е то се већ више не може ни описати." „Верујем" — промуцам ја. То је лепо од вас . . . видите, ви ми верујете, али други нико није хтео да ми верује, — па ни она сама. Не верује ми, па неће, да ме љуби. Дуго сам премишљао шта дарадим. Такосамје волео, да сам је убио. Јест тако

Опасан сапутник. „Глете, само глете! Зарне изгледамкао дасамлуд!" Тако ме ослови један путник, који је у Падови ушао у мој купе, а то јебило ноћу око 11 сати. Он седе унраво испред мене. То необично ословљење држао сам у први мах за шалу, те сам се учинио као да спавам. — Нисам му ништа одговорио. Мој драги сапутник није много решпектовао моје спававе, наже се к мени па ми у уво викну оно исто што и пре: „Зар ја не изгледам као да сам луд?" На ово већ, хтео не хтео, морао сам се пробудити. Сад је некако у лампи пламен мало живље букнуо и ја могох боље уочити лице мојег сапутника. Страшна појава! Луда човека виђао сам донде само нацртана,ал тако страшне појаве не виђох пре нигде. Забарушена коса висила му је по челу; лице му нагрђено неким пакленим емејањем, а очи му се зажагриле неким дивљим жаром, — и тај човек дође к мени тако близу, да сам осетио чак и топлоту његовог дисања. Крв ми се следила. Што сам мислио да је шала, била је страшна збиља. Са лудим човеком налазим се затворен у једном купеу. Шта да радим? Мислио сам; најбоље ће