Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 9. ЗА 1886.

ја спава. А змија ће већ знати још једну комедију израбагасати —. научиће је њен б е н г а. И тако ће иоследња комедија бити украшена б е н г а дк о м ватром. Па кад и то мора да се прекужи, нека ее прекужи што пре. Друго питање твоје гласи: „ како се то схваЛа?" У редовним приликама то се не би могло схватити чикако — тако је та глупост висока, а уједно и ниска. Али нагрод, кога се то најближе тиче, већ је од више година у тој школи, пак ће већ ваљда кадар бити да се дигне до потребне висине (или да се спусти до потребне низине) и да ту ствар достојно схвати, — шчепа или зграби. Треће питање твоје гласи: , како се то ирима ?" По спољашњем виду п р и м а се врло п р и м и т ив н о и мирно, као н. пр. што се прима гром или град, куга или колера, прима се као искушење божије и т. д. Али то је само по спољашњем виду (јер унутрашњи ч се вид не види) — а ко се у спољашњи вид узда, можепре да наседне, него штому петао куку-рекне. Четврто и најглавније питање твоје гласи : ч како се то плаЛа ?" — Ти јамачно не питаш како се та р о б а плаћа у Француза, Талијана, Шпањолаца, Грка, Румуна и т. д. — јер како би они то плаћали, то сви знамо и без бабе врачаре. А како ћете ви плаћати — то ћемо видети. Платити се мора, јер дуг је зао друг. А кад дође до плаћања јамачно неће бити са бонбонима ни катрцетлама — можда ће бити са шећерлемом т. ј. са шећером. Један Стармаловац. У ш т и п ц и. Не разумемо зашто краљ није поред три официра позвао и* в каплар Николу" (Христића) у министарство.

* * Онда би се тек видило, колико има у Србији „бака," готових на послушност. * ■* * Чеда Мијатовић нови министар финанција, обриче да ће — ш т е д и т и. Јесте штедиће себе и све своје пријатеље који упропастише новчано Србију. * * * Милан Кујунџић носио је до сад париске мидере. Од кад је постао министар, решио је министарски савет, да мора своје мидере набављати из Беча. Поговара се, да ће тога ради дати оставку. * * * Краљ Милан се решио да седи на бајонетима. При таком седењу, није још нико оседио. * * * Приређивачи „румског елит-бала," тако су све „фино" удесили, да свет чисто не верује да је то био р у мс к и, него р и м с к и елит-бал. Код нас се бар држало тако што за немогуће. * , * * У Лондону има 5.000 новинара. Молим вас само, да се то не прочује. Јер ако се наши новинари почну множити, нас ће брзо нестати. * * * У Београду се појавише опет силне богиње. „ А богови силни наших отаца" као да окренуше од Београда леђа, јер су синови недостојни отаца. * * * У Сарајеву је била већ „црквена служба" на мађарском језику. Дакле и бог треба да чује да је Босна мађарска. * * * Срећа, те бог не само што чује него и види. 0.

ПФджжетжж.

Г у с к е. (СвршетаЕ). Међу тијем се догађај разгласи по вароши, те варошани, — особито женске — прихватише оно што је Јован и заборавио. На мах се цијело мјесто подјели у два табора; неки уз начелника и доктора, а неки уз Јована. „Толомаши" (присташе општинске), павезоше на своју. „Народњаци" (Јовановди), брањаху своју поглавицу. Ријечи падаху, бога ми, крупне, с једне и с друге стране. „Дусо моја" рекла је јавно дебела шјора Бепа, зкена порезног пријемника, „дусо моја, гушке изиле купуш; гушке потрцале гори, па раниле више болесника." А Јока Сабичићева, кума Јованова, изгрдила је масним ријечима шјору Бепу. „Како ће гуске ранити болеснике, лацман — куљо једна. Гуске су ушле саме у авлију, јер су нагале отворева врата, — — а ко зна јесу ли и улазиле!" И, бога ми, их је било који су сумњали да ли је и било нотрице, него је то све удесио доктор, који мрзијаше Јована, што је нротиван био његову избору. А онај скоровечерњак надути, онај подештат, тобожњи Талијанац а не

умије ни бекнути талијански, он да по вољи медику и „пјегатима" (чиновницима) учинио би свашта. Тако се говорило у Јованову табору. А лацмани и њихови присташе, грђаху дивљаке којима ништа свето није, ни болница, но кидишу и њој. Тако се ширила свађа, а Јован није ништа знао за то. Кад сунце наже, те пазарлије разметнуше трагове, Јован отиде кући. „Шта ти је Милице, за бога! ' запита он жену која се ценаше од плача. Она не мога одговорити. Човјек, помишљ:јући на зло, отрча у кухину, кад ли и Илинка сузе рони. „Шта је, дијете. . . Шта се догодило. Говори, ради бога !" „Гу-у-у-ске!" одговори Илинка, млада, једра дјевојчица из Книнскога поља родом. „С врагом гуске, кад није што друго!" рече он, па намакавши капицу на очи, а туривши руке за леђа, одшета у авлију. Шетајући, устави се баш пред гускама, које лежаху замишљене. „Гле, нијесу све!" рече он, чим их видје. „А, Илинка!" „Ој!" „А камо девета гуска ?" Дјевојка исгрча, отрије сузе, па их преброји гласно.