Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 15. ЗА 1888.

= Абердар је силом хтео да докаже, да у ученом друштву има крађе, И заиста: нашле се крадене квите — у рукама госнодина министра.

Проба пера. СБХХХ1Х. Баба Јула. Пилићи јој викали: Баба Јуло пи, ии, пи! Баба Јула ј' слушала, II жеђ своју кушала. Сад јој вели тица, кос : Баба Јуло црвен нос! СХС. Добричина. Удала се Анча, Сока, Удала се Фема; Ћ сад добри чика Васа Више кћери нема. Сад да дођу одкуд какви Просиоци нови, Чика Васа не би знао Да противуслови. Добријчина ј' сушта, По рајскоме типу Дао би им своју Слачајшу Ксантипу. Г -д -н.

Ако се узмора женити. . . . . . Моја Комшиница Јула разболе се једаред што но реч: на смрт. Комшија Лаза дворио је боже мој — какојесамо мого, а као што нигди никог не имадоше, није дакле могла боље ни желити. Штоје он бољеоко н>ес'отим моја комшиница све горе, а знате зашто ? за то, што јој је ваљда било жао умрети ; није, већ зато што је мислила да ће се комшија мој одма оженити, па то јој ко није никако ишло у рачун. Једаред је седио мало подаље од њеног кревета мој комшија и довршивао баш неку мушку ципелу. Урадости што ће скорим до неке мангуре доћи — поче звиждукати, и заборави на болесну жену. Јаој наопако ! сву снагу прикупи, те се мало усправи, разрогачи очи те поче онако врашки читати: „Е ушле виле у тебе, та знам ја да би ти једва чеко да цркнем, само да се жениш. Нећу сунца ми жено, кад ти кажем! На ове се речи мало примири болесница, и таман да сведе мало очи, опет враг не да комшији мира, већ поче да певуца. Сад већ иије више асени ни требало, изврзе се онако својски на кукавног комшију. Док је она тако окренута зиду читала, дотле се комшија саго ближе свећи, на, коју је неко гвожђе гриј'о, да опсец углајише. Како се дакле

117

саго мало боље, уједаред цвррр — опрљи брк. Скочи са столчице, па терај на огледало. У који је пар он скочио, у тај се мах и жена с' тешком муком окрене да види шта га је снашло; те кад га виде да је на огледалу рече сасма очајно: „бре ушле виле у тебе с маторим секешом, да се изчловиш, па не би ти веровала да се нећеш одма женити. Нећу жено кад ти кажем но! Та нећеш ми ни недељу дана дати, а друга ће се већ шетати по кући. Ал ја ти и опет кажем, да се нећу женити! Па шта радиш на огледалу ? сучеш бркове, јел! Еј боже, боже! само да ми је на једно око макар да је видим каква ће бити. Па ја ћу ти казати баш ако ћеш да знаш, — то јест ако се узженим — каква ће бити. Па каква запита радознала жена. Узећу матору — когод наша крава што је (краваје била од шеснајест година.) Ђ.

„Фрајла" Милка, Ала нешто „фрајла" Милка За природом јако гине, чим погледи небо плаво срећа јој на лицу сијне; Па још кад у ноћци тавној к' небу дигне очи лепе и угледа звезде јасне, срце лупа, груди стрене! . . . . Та зар збиља „фрајла" Милка за ириродом тако жуди, да чим коју „звезду" спази шире јој се миљем груди??? Да! јер њено ј' плаво небо огрлица заручника! а звездице ? То су звезде п њезинота и иоручника! Др. Казбулбуц. Из суднице (у Боени). Сељак (погнуо главу, па скрстив руке на прсима, стоји пред велеможним господином судцем, — обично каквим ,,Аизси11ап1от", Пољаком, —- као пред иконом). Суд^,ц: Но, шта опет маш ти там' ? Сељак: Аман! За Бога господине помози ми. Знаш кад је оно лане Судац: Ја немам време, теби тако дуго чујем, ти мораш жури, мам посал друго. Сељак:Та знаш господине, ја сам већ пет пута бива молио се, па ето никако ни абера, а знаш сиромах' сам, па те молим, (да му нозивницу). Судац: А! ти тај чловек, што молио због тен-то ? Слушај, ја теби сад цела ствар јасним. (Сад почне судац сељаку доказивати, како ствар стоји, али то са таком збрком од речи: српско — ческо — пољско — пемачких> да је сељак отвореним устима слушао и слушао, па кад се