Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 30. ЗА 1886.

287

Ђука- Комесар Николић забо^ »2^Л\ШиШчп Р ави0 ј е б 00 Тисино писмо у свој°ј соби, па је из сабора шиљао, ШШ ~Ћ јЈЈЈЈј та[ И да му га донесу. Шта ли би боже . мо! било, да је то писмо однео случајно ветар кроз прозор ? —Сг. Шука. — Или да га је изгризао миш. ... Ђука. Ех да га је изео миш. Ја мислим да би од тога сигурно — липсао. 4-

Б а Л а Д 9>в Тек се сумрак уватио на дановом жарком лиду, а девојче једно младо заошину у шумицу. Није брате, потрајало неколико тек минута а и момче указа се са противне стране пута. Девојчица чим га спази на ма за џбун један сави, а кад момак то опази и он право тамо нави.

Над шумицом небо с нлави али ди су оно двоје, ако с нису мимоишли сад заједно можда стоје, и планове какве кроје. Можда ј' момче притиснуло к срцу своме своје благо, у осталом, шта ме с тиче, нека раде што им драго. Иже.

Чиме су частили посланике у Карловцима. Комесар им је натр'о рена за оне кобасице, које су остале у Пешти. Герман им је скувао п о п а р у. А арх. синод (састављен из силних испосника) послужио их је папулом — и то римпапулом.

Анђели^ева десница. Авђелић зна колико је грехова починио својом десницом, па се боји да му се та рука не осуши или не укочи; зато радо прави гимнастику савијајући ту руку у лакатном зглавку. То чини и онда кад му дођу Белобрђани и замоле да им учини правду. Кажу да ни један свињар ту гимнастику не уме тако вешто да покаже, као наименовани натријарх СрПСБИ.

Г р е х о т а, Ала је то грехота, што се овај сабор тако брзо разишао. Јер како су неки карловчани почели од посланика искати по 3—4—5 фор. за једну собу дневно. — то би Карловце могло дићи на такав европски глас, пред којим би Париз и Лондон побледио од стида и од зависти. — Али кад није суђено; сад ће бити собе и за 3 фор. месечно.

Како је деда Јова долазио на сабор? Било је два дана пре отварања сабора. Још није стигао ни један посланик са стране, а деда Јова је већ приспео, и то пешке. Каже: „добро је увек доћи мало раније. Некако му згодно дошао овај сабор. Послове је посвршавао, кукуруз и шеницу је средио у кошеве, па још какву шеницу. Каже; „Да имамо ко што немамо човека за патријара, па да баба Јула умеси од овогодишње шенице погачу би му је однео, па нек се слади њоме. Ал овако шта ћеш; онај у Карловцима није заслужио да му народ носи понуде." Једино што је понео дењак сламе; кад види Германа бациће за њим, да га не задеси зло. Деда Јова отишао најпре у Карловце. Хо мај, од 1861. године, кад је деда Јова био да види благовештенски сабор, ништа се тамо није променуло. Чисто би се заклео, да је тамо још свака јаруга, сваки јендек. Само су канда куће мало постариле ; гимназија се згурила; двор се мало накривио ; поиуцале по њему боре. Та није ни чудо, има од оао доба 25 година. Отишао деда Јова да види саборску дворану; кад тамо, нека жена брише патос, и чисти као да јој је о глави. „Добро је то," вели деда Јова, чистоте мора бити, ал народ не гледа само на чисте даске, него и на чисго срце. Ево ти десетак баба, па отиди тамо у двор и побриши оном господину душу." Ишао деда Јова по Карловци, па му додијало, те пређе мало у Шанац (Нови Сад.) Окрете се по оним улицама, па се некако нађе у уредништву „Заставе." „Хеј, хеј децо, нисам задовољан с вама. Нема „чиче" па сте попустили, Од ове године живо пратим ваше новине, све гледам кад ће бити, а ви свега двапут тражили војводину." На ово неко од присутних само уздану. „Е мој синко, не вреди хукати, него ишти, па ма те не било. Без војводине нема нам ништа, а неће бити ништа. Та о чему се ја молим богу и кад легнем и када устајем. Зар ви мислите да су мене једаред крјали. Ено пред прошле изборе долазио ми и солгабиров и натарош, да ме добију на њиову страну. Каже: време је да се манемо једаред левице. Но ја њима у брк: Док не добијемо војводину, не упуштамо се с вами у погодбу. Да знате: „фурт" ћемо овако. Говори ми до душе баба Јула да могу настрадати, ал ја и ако нисам учио адвокацију, знам шта смем. Само су попу забранили да у цркви спомиње војводину, ал народу не смеју забранити, 'јер је то цар дао. Мој отац је видио ту писмену привилегију у Карловачкој „актарници" баш је царском руком написана.