Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 31. ЗА 1886.

243

зато, да се телеграфише Енглеској: „Изволите ви напред, кад вас сврби." То би било сасвим доста. * * * Герман је имао аудијенцију. Аудијенцију, ауди . . . ауди . . . Како ли се то само каже? Аха; „Аи<1 1 а 1; и г аНега рагз." * * * Саборска реч, (адреса) враћена је, јер не беше Германовог учешћа. Видићемо хоће ли сад важити Германова реч, кад нема саборског учешћа. * * * Мађарска учећа се омладина плаћа сад на сваку псовку 2 новч. и то иде у касу за помађаривање. Што год буде дакле мађарска интелиг<>нција грубља и неотесанија, тим већма имамо изгледа да постанемо и сами такви т. ј. Мацари — Лепи изгледи.

Ј© Ћира. Шта ће сада бити са толиким предлозима, које је израдио одбор петнајсторице. Спира. Шта ће бити ? ђурковић ће их штампати у својој „Преси", као доказ, да сабор неће и не уме да ради.

Ђира. Зашто неки кад говоре о синоду, називају га архијерејским, а не светим синодом ? Спнра. Зато, јер је синод тек сад почео да се својски с в е т и.

П у (5 Л И Ц е, 6}. Лепо је то кад ко зва где и кад ваља пуцати. Кад се људи у делегацијама испуцају, остају и јунаци и живи. ||| . Каулбарс је показао леп пример. Оставио је Бугаре нека раде што их бог учи. На то би ваљало да се угледају и све друге силе; да дигну са Бугара, руке, ноге и кесе своје. Па ако се после 3—4 стотине година покаже да Бугари не умеју живити својим животом, онда нека им Калноки, Бисмарк, Гирс и Салисбери кроји капу по Берлинској конференцији.

#. До сада се још ио каткад говоркало о крунисању краља Милана: али сад се већ ућутало, јер и Гарашанин увиђа, да је кр. Милан и без круне (с)леп.

©. Чујемо да су у Карловци станови појефтинили. Даклем сад би управо требао да се сабор сазвао.

=. Неки веле да Анђелић неби знао онако грациозно одмеравати. Него мора бити да се сам пред огледалом у томе веџба. А и шта би друго знала два Германа радити, кад стану један пред другог!

А. У „Н. Добу* појавио се неки двопокојник т. ј. П. П. (сад више није Игор), — те са свима слмптомима колере труди се да окаља владање већине саборске. — Зар нема никога, да га мало изфротира ?!

мио. — Одело и маска уз то јако му се допадну и он све то стрпа у свој сандук, посвршава још последње своје послове, погоди једног бачванина и седне у кола, рачунајући да ће таман с' вечера у Нови Сад стићи, ако бачванин своју реч одржи, и коње погони. „Ја морам у 8 сах. стићи у Нови Сад, па ма ти коњи попадали, а теби добра напојница не вали," рече он кочијашу, а овај ће тек преко свог кратког камиша једаред „и љуц\" па ће рећи: „ама ни бриге те господару! Мој жерав лети као хала, а вранац му ни у длаку не попушта! . . . Гле само како уши чули!" — — Седоше на кола . . . Кроз варош не да се тако јурити, али док се дочепају поља видићеш. Созонтије хтеде по свом обичају, да удеси: његово: „хеј! на част цару сво царево благо !" али враг да зна, данас му се некако не пева. Једнако премишља, дали ће још на време стићи, јер сви ће на њега нестрпељиво чекати, а она . . . она хе, то би тек био леп белај, да одоцни! . . . Толико се пута већ возио, али никада није на то ни помишљао да се може точак пребити, кола изврнути, осовина скрхати и т. д. а сад му непрестано само таке мисли шећу по иначе веселој глави. У томе види, да од обе%ања до извршења бар толико има, колико од Земуна до Новог Сада, јер кочијаш са лушом у зуби задремао, а халахасти п жерав и нема ни мало

воље, да покаже своју жестину, само што „ вранац збиља му ни у длаку не аоаушта! „Хеј море! Па ти спаваш!" викну сад на бачванина, де пожури мало, видиш да мблимо!" „,Хо мајк'! Ја баш мало задремо, али није те ни бригеша! Сад ћеш се возити као свети Илија! — ђе!! Жерав! 3)е Вранац! сто Вам мука! ђе!" — Вранца као мало лењог швићну подобро камџијом, што се отрцала као барјак на Митровачкој агенцији, а жерава, овуљутухалу тек само боцну са својим кратким камишем, кога из уста извади, али за тим опет одма на старо место постави. — II гле! жерав повуће, вранац поможе и ено их јуре преко равнице читавих .... читавих 5 минута! . . . Сви знате како бглванин или сремац тера коње, нарочито кад је ксчијаш мало небрига, а коњи мало полењи Оба случаја била су овде. Још коњи у договору, хоћедули опет у ста ри ход, а бачванин већ опет дрема. — Вранац назире паваљда видећи госу свога како климата главом те овамо, те онамо, први подусти, и жерав контен на то; елем у кратко, — опет се мили .... »Ма сто ти вера! Нећемо овако ни прекосутра стићи? а знаш, „да морам пре ноћи бити код куће !" (СвршиЕе се.)

*