Starmali

84

„СТАРМАЛИ" БР. 11. ЗА 188?.

јел мушко ил женско. Па шта ее томе толико чуде ? Птслицб Ми готово сви одреда не знамо данас више — шта смо. „ гг ^ О Нада у очи, што је сад „Вражје Доба* окре* * нуло блажу опаклију ирема „Застави". — Али оИзбори за угарски сабор биће, кад дође месец паклија је опак(а)лија, макар била и блага. ј у н е. Само да онда не кажу бирачи: „Куд оде јуне,

нек иде и уже. * * * Читам да су Французи и Немци расчистили аферу 8сћпаће1. Ал мени се чини да јед ипак остао неки: м Меће1. в * * * Сад имамо и заједницу певачких друштава, т^ ћемо учити заједно певати. Само не знам хоћемо ли у овом нашем расцепу имати и прилике запевати, или ћемо скоро можда само з а п е в а т и. * * * Грци се побунили на острву Крети. Да Турци нису правили насиља дуплованом кредом, не би имали сад посла са Кретом.

Ћира. Даклем у Пешти су баш наумили да нам састрижу аутономију. Спира. Не би, — али виде како смо се разбуцали као овце по стрњики. А овце ваља стрићи — то није са свим без логике.

=||= У Србији се сад може добити кућа и њива за неколико динара. Све ради пореза. — Ко ли ће се то, боже, порезати.

Д. Обичај је да се првога априла људи варају. Онда би бар требало и то уобичајити, да се последњег априла разварају.

51. Кад је ђурђевић у свом срезу давао рачун, нуцале су прангије, Али дима би било и без тога.

УМокрину су Срби изабрали Талијана за бирова. Ал су и били м о к р и.

0 ° 0 . Даклем онет упражњена једна владичанска столица ко ли ће, боже, сада нагазити на реверс.

0. Штета што нам министар Калпоки није добио два ордена, — могао би један Гирсу уступити.

г®1. Анђелић се још није вратио. А незна како неки владика за њим уздише.

Време беше да се иде даље. Срце ме заболи, кад се сетих да се морам од Мајевице растати. Ја би још дуго сакривен седео, али ме вичу и дају ми слободу, да им се смем приближити. Већ су давно лепе беле ножице биле сакривене у малим ципелицама, кад се и ја дошуњах у друштво. — Освртох се још неколико пута у мисли да је чисти извор задржао бар спомен оних нежних и снежних стопа, али брза „Гњица" јури хладнокрвно преко глатког шљунка испирајући и последњи траг вилинске шетње по њој Кола опет забрује. А ја да би растерао сету и меланхолију, почнем певати моју најмилију песму „Стара баба ил тараба —".Ветарје разносио ову појетичну песму, као и магду која ми је још у глави заостала, и опет почех бројати минуте, кад ће се наше лепојке осврнути д а н а с в и д е, јер чуле су нас врло добро. Дођосмо у Горњу Тузлу, где се по сата задржасмо, да промотримо оне куле, које означаваху, да се ту слана вода купи, односно у велико салину = сољару спроводи. Жао ми беше што баш тога дана ништа не радише и тако ми могасмо само разгледати разне справе и точкове у чему смо се, истина бог, много разумевали, баш толико, колико и — хинески језик. Међу тим је наш Авдо отишао у џамију да се клања и да потсети Мухамеда на оне сласти, које је вернима обећао овога и онога света. Пођосмо опет даље. Околина је свуда тако лепа, да

нам се погледи већ чисто отупеше, бар, што се менетиче, слабо сам већ мотрио лепи предео, него сам као какав смерни испосник гледао увек пред-а-се, ни десно ни лево. Сад се отвори пред нашим очима лепо нарче равнице са великим зградама ; то беше Симин Хан, где је велика салина ~сољара. Сиђемо да јеразгледамо и узмемо себи за вођу неког стражара финансијског, који нам показа све што је вредно да се види. Крају нашег разгледања спустимо сваки нашем вођи у његову јуначку д е с н и ц у по коју ситницу, за коју не сме да зна л е в и ц а и продужимо пут покрај новоотворене жељезничке пруге, која води у Долњу Тузлу. Ова варош не види се догод се не дође сасвим близу; давно жељах видети то место, којим се Бошњаци, и то са правом поносе. Кола наша пењаху се на једно омање брдашце, сад дођосмо на вис и петорогласно усхићено: А-а! и само нам каза да смо пред Долњом Тузлом. — Света Фрушко! свети манастир, српске задужбине! ево вам друга. — У долини, уоквирена са све четир стране високим бреговима, шумама и луговима, лежи Д. Тузла, као какав манастир у Фрушкој Гори. Варош носи на себи још стари турски тип, небројене џамије уздижу своја бела минарета, а управо пред нама поносито издиже се кубе наше православне цркве, митрополитове катедрале. — Бистра „Јала" кривуда кроз варош као каква дугачка сребрна трака. Баш хоџа са најближе нам џамије удари