Starmali

„01ЧРМАЛИ" БР. 12. ЗА 1881

Утеха. Болесница. Помозите г. докторе, хоћу да свиснем од бола. Доктор, Утешите се, драга тоспо, и моја је жена од те исте боље иатила, Болесница. Па? Доктор. Па ништа, — умрла је.

Опет утеха, Н. Н. сукоби се са својим пријатељом М. М. за кога је знао да болује од очију, и који је баш сад код свога лечника био. Н. Н. Но како је, пријатељу, са твојим очима? М. М. Хвала богу; да рекнем добро је. Сад ме је баш лечник прегледао и он налази да сад већ мало боље видим.

П о з о р. Љубило се двоје младих Код баштенски врата, Склопило је свако руке Око „свога злата": Пред баштицом играо се Њезии мали брата! Он је мален; — само да им Не наиђе тага ! . . . У једаред нестало је брацике са врата ! Ал ево га сад у друштву Горопадног тате, Који носи неку мотку Што се шљиве млате.

.... Оно друго'ви већ ваљда И без мене знате ?! . . Пазите се! Чувајте се Свога малог брате!!! Др. Назбулбуц. Ове једно. Тако се баш случајио десило, да се два комшије (Маџари) посвађају са својим женама једно вече, као да се договорише. Једној је било име Пана, а другој Ержа. Пана је знала да у њеног мужа нема пет на девет, те се за време склони у комшијско неко грање, а Ержа од стра побегне на бару. Ержин муж почне тражити по свију буџаци своју жену, ал место Ерже — напипа Пану, ухвати је за руку, и почне вући на поље да јој суди. Пана се устрави и продере: та мани се мене, ја сам Пана!" Та не питам ја тебе ко си, кад сам љут ја оћу да бијем, па кад нема Ерже, нека ме запамти Пана, па у оном једу, наудара је се ко пинтер старог бурета. За ту услугу илатио му је сјутра комшија три деци

ракије, а Пана још ни дан-данас не говори са Ержом; ал Ержа опет не пропусти никад по један „Оченаш" за Панино здравље очитати што је место ње извукла лутрију.

Ђ.

Т у ш. „ Ах! да имам крила, Да полетим"! . . . — Уздисала јуче Лепа фрајла Мера. вп Па у твоје крило Да долетим""! — Наставио на то Лепи штуцер Пера. . . „Сачувај ме Боже", — Сад ће она рећи, „Ал би лакше могла Одавде утећи"! За несносну керу Има речца: „ куш и \ За несносне људе Доста ј' 'ваки „туш"1 Др. Назбулбуц. 0 д л у к а. Не давно донесе у једној општини шк. одбор следећу одлуку: 1.) Да се сви фисикални апарати имају на пролеће на сунце изнети да се проветре. '2.)Зато, што се од год. 1872-ге никаква употреба са њима чинила није, — да се дотични учитељ на одговор позове, док није отишао у „пензију". 3,)Да се дотични г. учитељ упита: мисли ли с децом даном приликом какве такве „експерименте" предузети, и напослетку: 4.) да се учитељ упита: зашто се лисичији реп, маг нет (оцило), једна стаклена цев, једна епрувета и једна реторта на прозору потежу ? Одлука је још истог дана г. учитељу достављена, а на исту још исто вече следећи одговор у најпонизнијо форми стигао: На одлуку сл. цркв. шк. одбора чест ми је сљедећи одговор у понизности доставити, и то: са лисичијим репом пајем катедру, с' магнетом крешем у лулу труд, са стакленом цеви, правимо фине сапунске меурове; оне друге две ствари незнам шта су, но мо лим да се нацајкнуЈе да видим како изгледа то, па ћу и на њих одмах одговора дати, да нитко неби посумњао што.

Ђ,

Важна поука, Ко ти доћи жели, на свет пита бели, шта о теби вели, тај одма нек сели !!!

Др. Казбулбуц.