Starmali

102

„ОТАРМАЛИ" БР. 13. ЗА 188?.

па ипак се мора полако да креће не пита га аико: хоЛе л* или неЛе ! !! . . Већ је на сокаку, 5 годемој тами, он, (и тако мисли) ноЛни дуси сами. Разишло се брзо, вино му из главе, па страхотне мисли лубању му гњаве: вештице! и море! . . дуси и вамиири!!! (јадни Аца ено и у мраку жмири) па кораком ситним иде, а све хуче јер га „оно нешто " непрестано вуче! . . Међу тим је риђа и пред кућу стао, чим иоиусти уже, а пијанад пао у сред неке брље,. баш код свога стана. Ту би јадник леж'о до белога дана, не смејући тужан ни да право дише, доста му је било не, треба му више !) кад случајно!!! дође; . . . гле'те само: Ката, а он нако страшљив, руке око врата „Избави ме Кајо' сад из ове беде, да ме само злобне комшије не гледе! Сад ме води кући, па тако ти иоста, од иијанства мога, данас имам доста кад и ноЛни дуси негодују с тога биће ваљда воља творца небеснога : да се 'канем пића, ината и гада, с кога и ти јадна доста пута страда; па да и ја будем, као други љуци; ако не одржим! . . Бог нека ми суди! . . Сиротица Каја само сузе лије, одмо.тала уже, (ноћ јој пос'о крије) подигла је лако свога красног мужа да се више као „прасац" не каљужа, сместила је Ацу, да одмори кости; сад ће увек бити кућевни јој гости: мир и љубав леиа, берибет и слога, па се сети Каја милостивог Бога; па му срцем пуним благодари сада; гито јој срећу даде, тако изненада! . . . Морал. Ето оиет пример као сунце сија . ,,ништа боље није, него: „мајсторија па још кад се роди у жениноЈ глави, „мајсторија" свију, то је „ ремек " прави! . . . С тога ваљда и ја волем тако жене, ал' на жалост оне не маре за мене, Не питају оне шта ми срце снева, Него сам им брига деведесет лева. Др. Казбулбуц.

Разматрања беспослена човека. I. Та крајње је и време, што се рећ само изменило ! Све којешта до сад. Поледица, клизавица — иадавица; вејавица, лапавица — кијавица! Зар има ту правога „вица"! Али има га и пак. Ноћ је дугачка, у седам сати се тек нешто види а сутра дан се можеш прекрасно „излуфтирати". То сад отпада све. Није вредно ни засести у крчму, јер свити одмах. Још ћемо морати бити солидни сви. Међу тим, ова трава напредује прекрасно. Како једнако расте! Ехе! Та ено их, који косе . . Дрва цветају, џбунови цветају — ала је дивно и слатко то младо зеленило и шаренило. И ветар је ударио у неку ибл-арију; та зефир је. а песници су га већ давно узели под аренду те га дотераше красно. И кишица кад пада, а она све по нежној арији зефиревој, па пошушкује, па попљускује. па је топла, па је плодна, е мислиш, и новосадском Шнебелу би иетерала косу на ћелавој глави. По пијаци пуно цвећа: љубичица, јоргована, ђурђица, ротквица, проколе, руже, салате, младог лука, смрчака. Иде се горе доле — тврдица се бар може џабе иамирисати; ако је повеликог носа, може понети и нешто мириса кући, те тамо на одломке уживати. Кад се изађе из вароши почиње тек уплив пролећа. По стазама миле црвићи, по ваздуху лете бубице а баш и бубе, по брљама крекећу жабе, по гранама певају тице. , . . Гле само ону ливадицу! Ала неспретно скакућу јањци око својих матери; па како блеје, па кад стоје, ала мудро гледе, баш као онај магарац, који на леђима носи чобанов сав пртљаг. Али не са свим. Та они су невино глупи, а магарац је свесно глуп, знају ћи какав сој заступа. Али на конкуренцији тога умнога стања има још по које животињско чељаде, Они се пилићи не могу баш рачунати ту. Како трче, хм! Колико времена треба човеку, да пође ногом, па и онда често, врло често носрне. А овај пиљеж трчи и храни се сам! Лепе животињице! Онако спретне. Но сви гушчићи као су још слађи, бар су смешнији. Изгледају као повелика, „шетајућа се" жуманчад. Па како глупо гледе, кад извију врат! Па како торочу! Ситно, бого моја, ситно; али и из њиховог грлашца извирује пролеће. Па опет њима неће ништапомоћи. Доћи ће они под нож, па у пећ, па на сто; кажу, да вино прија на печено гушче. Чудни су чувари. Квочка пргава, све нешто квоца и дречи, и сваки час је на другом месту. А гусак ? Он достојанствено гледи свој подмладак, и кад кад тек само иструмбетира који нескладан крик. На пољани се трљају дечурлија, раскопчана, запурена, знојавна — једва дакћу. Овде јури лопта кроз ваздух, онде пиљцика. Вика на све стране. А девојчице, с торбицама у руци, етоје смирено, гледе и — завиде де» чацима. Где који се клипанчић марваши пред њима: та мушкарац је, има чакшире и јачи је. На оној широкој ледини тамо опет уплив пролећа: солдате јуре на све стране. Велбаба оштро командује, све зврји по ваздуху. Хоће ли бити рата? У пролеће је човеку кожа тесна, тукао би се нешто, а драживашака има доста, којима је зазорна слога. А љубав ? Хм ! Да ли да говорим и о њојзи ? Други пут.

А