Starmali

118

„СТАРМАЛИ" БР. 15. ЗА 1887.

Козак и калуђери, Козак путујући дође до једне воде, ди се са скелом превозило. Козак пита шта се плаћа на скели, а имао је и коња. Кад му рекоше таксу, а козак, било да није имао толико новаца, било да му је жао било, да толико плати, доста тога, да се он окане скеле, већ натера коња на воду да је преплива. И препливао ју је, кад ал она друга обала тако стрмена беше, да коњ није никако могао да се из воде на обалу извуче. Ту богме мал што не заглави наш козак, кад ал ето ти на његову срећу шедше трије царја, односно три калуђера, које он замоли да га избаве. Ови шпекуланти стали да се с њиме погађају, пошто ће га из воде извући. Козак у нужди обећао би не знам шта само да живот спасе. Каже им да ће им све дати што за свог коња добије. Калуђери пристану и избаве га. Е сад ајд с козаком у варош, да овај прода коња. Кад су дошли на пијацу, коњ угледан, па се скупише купци око козака. „Пошто коњ ?" „20 копека." Купци га гледу јел тај читав; за 20 копека така коња даје. А калуђери га опет гуркају ди би дао за 20 копека коња. Ал козака ни бриге, продаде он коња за 20 конека. Кад је вашар био готов, онда ће рећи козак: над си купио коња мораш и овог петла купити (којег је уза се носио) јер друкчије недам ни коња. Купац не хтеде коња упустити, већ за љубав коња пристаје и петла да купи. „Но па погато пето?" — „100 рубаља" — „Ао тане му госино (тамо њему) ала је то јефтин пето. Ал што му драго, кад је коњ био за 20 копека, нек буде пето за 100 рубаља. Ево ти новци. Козак прими новце да калуђерима 20 копека по уговору, што је за коња добио, а себи задржи 100 рубаља те купи другог коња. Тако се растадоше к калуђери одоше (благосиљајући козака!) со десноју, а козак оста од Ш ТЈУ пијући алвалук на купљеног коња, Др. Сорацер.

Сит гладном не верује. У подне се шет'о Један стари уча, — Нем'о шта да руча. Ал није ни чуда, Плата му је худа. И ту худу плату Касно му издаду. Ноносит' је био, Глад је своју кријо. Ал му се на очи Свело нешто црно; И уча је клецн'о И мало посрн'о, То видео кнеже, Па ће рећи жени Образа румени: „Гле старог ћурана, 11 ијан у по дана!" 3-н. Одаџија Ника у вароши, Одаџија Нића провео је готово сав свој век по са лаши. Бивао је час код једног час код другог одаџијом. Ретко је кад у свет излазио а у вароши је био може бити трипут целог свога века. Једном га пошље газда у варош да пазари. Одаџија Нића оде у варош. Кад је већ пазарио што му треба, науми да се мало по вароши прошета. Шетајући се тако дође до једне болте, пред којом је у аузлагу осим разних других спецерајних ствари, висило и неколико подебљи тако звани Бечких кобасица (Шепе1>\Уиг94е1), или ако хоћете Рапзег!

Камо онда срећа и напредак сјајни ? Оде водом мутном будућност му лепа! Види да је срећа варљива и слепа — Старац Грга гледа грешног сина муку, Види како кргаи руку све о руку, А не вели ништа! . . Везан језик пусти, Мното рећи хтеде; једиу не изусти За то стари Грга, као ирави баба, Коме срце није помутио даба, Пред строгога судца на колена клече, Уздрхталом усном, пола кроз плач рече: „Милост сину моме! . . Он је моје дете, „Па ако му понос срце младо смете, „Ипак за то он је родитељу сбоме, „Што и твоје дете срцу очинскоме! „ Не казни га више , молим ти се лепо ! „Јер за холост своју, за беснило слепо „Као отац ја сам, казнио та цоста I „А сад нек му кривња, буде Ђогом ироета!!" — Пуковнику очи сузама се пуне, Сину поток читав низа лице груне, На колена и он украј бабе паде, И покајник 'вако говорити стаде; „Фала добри бабо! Од Бога ти фала!

,, Велика је кривња, знам да није мала, „ Али веруј бабо! Веруј мени сада, „Занела се душа ова луда, млада! „То је могло бити за тренутак само, „Јер ми ионос оста у кафани тамо! „ Твој сам! бабо драги; твој сам счн до гроба, „И у сретно, бабо, и несретно доба, — Пуковнику милост на лицу се сија; Она бесна бура, сад је благост тија; По рамену тапше покајника млада, Који с луде главе умало не страда: „На правом си путу, мој синовче драги! „ Такву децу љуби и створитељ благи, „Који грешку своју увиде, и траже „Уцвељено срце оиет, да ублаже! .. . „Појји с Ђогом даље !. . . Врши дужност своју ! „Па рачунај увек, на заштиту моју!"

Тако старац Шарић измирио сина Са пресретним оцем; који из милина Око врата паде своме мидом чеду, —■ Син му руку љуби, к'о што је у реду ! . .