Starmali

„СТАРМАЈМ" БР. 17. ЗА 1887.

133

Па хајд да почаемо ! Дакле отварам скупштину. (Сви скинј шешире с' главе.) Председник нозове перовођу да чита записник последње седнице што је била пре годину и ио дана, а он поте: „Председник каже, когод није платио владичину, нек платиду ! Табоме, и сад кад сам био у варош. па хаже један перзекутор и тамо морају да плаћу — проговори председник. Па имал ко да није још платио ? упитаће један одборник. Е табоме, настави председник, ето и боктер Сима каже баш нећу платити, па шга ћеш да му радиш? Е шта ћеш да му радиш, само да ја имам ту власт коју ТИ, па да вич бкл платио, дода други један одборник. Та није то ни тако, настави ђера зашто да људи нлаћу, кад ае знам ни куд ни како. Тако је, тако је, зачу се из више грла. Па ниси ни ти платио ко презес — изврзе се на њега комшија његов Аћа, јербо си . . . Е маму ти твоју '. А како ти мени смеш казати то, кад сам ја још први платио. А шта ти мени ацујеш ово и оно, кад је мени мајстор Фила казо

9 <

Председник се на ове речи трже, и покаја се, ал бадава, кад је излетило из уста. Ја ћу теби дати у суд рече председник, ето сви ће сведочити, јелте ? Табоме да ће мо! Можеш срађати, рече онет један, него се помири с' презесом! Презес контен ко баба на кад, ал неће Аћа, већ на сва уста поче викати: тужи ти мене, ал и ја ћу онда касти, да си п. одо туђе хоме у Крстур на вашар па ни данас још пасом ниси дао, а казаћу Е светац ти твој а што лажеш поче сад кум презесов (гајдаш) који је био киван на Аћу, што је из другог села донео гајдаша кад је сина женио. Та манеш га у нцето рече презес, и заустави кума, који већ беше пошао да Аћу за гушу увати. Неколицини је по вољи што Аћа ни презесу не пири, а већина опет брани презеса, дакле читава граја. Таман да пређу већ на дневни ред ал се иза моји леђа почеше двојица ћушати, чисто ми и смешно било. Кад Ура ћуши Милана, ома климне главом, ал кад Мил§,не врати — све звекећу зуби у Уре, и они се због презеса туку Кад сам се на другу страну обрнуо, видим једног ди свлачи кожу и полази у сусрет другом који се по џепови пипа и тражи брицу; мислим се шта ће сад наопако бити, изишао би на поље, ал тамо се око врата највише комешају. Читав русвај. Презес сав се запенушијо тако грди Аћу, место да утишава гупгулу, он још потпаљуЈе. На Бога удари на немачкој цркви звоно у страну, а они се мануше један другог те почеше слуктити од куд глас долазаше. Перовођа баци „протокулу" и излети на поље, ал не потраја дуго врати се натраг и јави да је ватра ал „у швапски крај." Е то се нас ништа не тиче, рече председник, можемо ми даље радити. Ја се већ узверио, мислим нећел продужити започето комешања, ал дао Бог пређоше мирно на дневни ред, па ни лука јели, ни лук мирисали. Хајдете да најпре потпишемо протокулу, по закону греба, табоме, рекне председннк, а перовођа записник пред аега. Није прошло ни фртаљ сата, а председник готов с

подписом па рече: ајде „подлупајте" и ви други сви. Перовођа нуди редом, дакле ни један не заа ни имена да наиише. Дедер ти пиши рече председник, а ви држите сваки за перо. Тако је било то и трајало читаво по сатз. ад можемо ићи даље, рече председник, кад је само ово фала Богу пришло. Е има један сто да се изда, трећи од врата, проговори тутор. Тај ишту н.и тушта. Па више неће ићи ко више да, већ ко што у „Бачку к дају које најматорији. Тутор чита редом (ал на памет) имена оних који ишту сто. Дакле коме ћемо дати ? Па сувајџиЈа Тоша је најматорији, да дамо њему. Ја први нећу, рече гаЈдаш, мени је велик ушур узо кад сам лане код њега млео. Ал је казано да ће мо давати ко у „Бачку", а он је најматорији. Та матор је ко кер, табоме, дода председник, ал ето кад кум неће, не можемо ни ми. (Кум се чисто косири, што и он нешто важи. па само глади брке.) Па ако он неће, ваљда није он цела скупштина, рече Аћа, ваљда пије он ту сам највећи кер, и ми смо ваљда ту. Тако је, тако је, зачу се из више грла. Гајдаш га некако псећији погледи, а мени се поче кожа јежити, неће ли опет бити на ново гужве. Па подајте му, да бог да трећи дан пусг остао одговори јетко гајдаш, и спусти главу. Па ту нема срца, рекне председник да сад оставимо то за други пут. Макар шваби да дамо, само нек он не добије. примети опет гајдаш. Казо сам већ да нећемо данас давати, рече председник, па сад иек је доста. Ал зашто да не дамо, запитају други, ако ти нећеш и твој кум, ми оћемо. А ја нећу, рече нредседник и устане са столице. Па кад нећеш, иди у пцето, наћемо ми нама презеса ома, повиче наједаред скоро две трећине. (Свршиће се.)

С л а в н ж.

о

Девојчице Славна, Не буд' заборавна! Сети е' цуро мала, Да си ми реч дала. Ал ако су речи Празнина, што звечи Девојчице Славна, Буди заборавна.