Starmali

БР. 19. ЗА 1887.

Тзука. 0, молим те, ја нисам ни знао, да Стева Поповић (иногда Џ Вацки) има у Товарнику кућу, ЈИШ/ШМ У к0 Ј а в Р еди тридесет хиљада. Шука. (Пљуцнувши кроз зубе) ^ • _ Ђука. Шта није истина? Шука. Није тридесет хиљада, него тридесет Тисућа.

Е х! {Ј Ех, алал ти вера, Београде млади, Што не пушташ да те Швапски трулеж сдади! Ех, алал ти вера, Што по благој ноћи Не даш да се отров Београдом точи! Ех, алал ти вера, Разби једну маглу Кад показа врата Пустом тинглу-танглу! Ех, хвала ти, туђе Што сатресаш рите, Да устане Бранко Пољубио би те! Ех, алал ти всра И по сто пут хвала Што си драговољан Полицај морала! „Не видим добро. Дед, бога ти, Митре, ти имаш боље очи то јест. Погледај онамо, да није оно Мојсило субаша ?" Митар се лењо окрете на ону страну, камо му кнез руком показа, загледа се: „Јес, баш Мојсило и Јанош. Нешто терају пред собом, као да су ждребат. Аха, сад видим, терају два магарца." Сад је већ и Ранко нашао за вредно да се окрене. „Боже помози!" у мало му се не оте са усана а у себи је даље замислио већ чаше од 0 3 К пуне вина, по стаклу се ухватиле бобице, на површини све кипи. Брише усне, зноји се шта ли ! Још мало поћутали а у том стигоше и субаше с ћаром. „Чији су, вере ти, Мојсило ? Попамтиће обешењаци. Ви'ш ти њихова посла! Где сте их ухватили ?" „У ливадама а чији су баш и не знамо вам рећи, тек из нашег села нису. Ухватили смо их на „Међи"; мора да су Ш-ски. „Хајд, хајд! Отерајте их само у тор па их затворите а ми би т. ј. могли мало отићи преко да се зало$сдого. Шта велиш Ранко ? А ? г Ово • • . јест, знаш . . . али ..." цифра сеРанко.

Ех, алал ти вера Што мамац одгура, И раснршта јато Таких креатура ! Забава се друкча Београду иште. Ал куда ћеш сада Тингл-тангловиште ?

Еј, жалосна Босно, — Моје срце зебе Тај ће отров канда Сад усрећит' тебе. Ој Босанче стари, Ој Босаиче млади, Сви отворте очи, Паз'те, шта се ради! — н —

Најновије, Благословена десница Мише Димитријевића, која је прилепила достојан штемнл на образ уреднику „Нашег Доба". А шта вели уредник „Нашег Доба" на то? Он се хвали да је Миши вратио масницу по „дотичном делу тела". То истина да сведоци не потврђују, али ипак је -вредно прибележити, да уредник „Н. Доба" свој образ и Мишин „дотични део тела" меће у једну категорију.

„Та шта али, муку им! Магарци ће платити т. ј. њихове газде. Хајдемо само! Запамтиће они, како се иде у туђе село т. ј. у штету." Нису се противили ни Митар ни Ранко. За час и Ранко је већ у ствари уживао у оном, на што је мало час с уздахом помишљао. Није да кипи, пего кад пије све га по лицу прска. Сложно подигли, испили, лупили празним чашама о сто и само се зачу трократно: „Аха!" „Дед, Ициг, наслужи још три. Магарци ће платити. Шта велиш, Митре?" „Хе, хе. Баш „вајн" си се сетио! Магарци ће платити ! Хохохо!" Опет испише, лупише о сто и брисаше бркове великим марамама. У том ето и Мојсила и Јаноша. Сели за други сто. Знају они, шта је ред. „Јесте ли их, муку им ? Дед, Ициг, наздрави и тамо две чаше. Пијте, веру му, магарци ће платити." Опет се сви слатко с ејали, још су слађе и опет испили. Већ су ударили у гушће, изгубили и рачун већ. Митар наздравио кнезу, хвали му досетку његову. „Жи-