Starmali

Мој Јоцика, Јуче ме превари мој мали синчић. — Смејао сам се љеговој досетљивосги. — Дошав из шкоЈге, преповедаше ми, како је г. учитељ ухватио великог лептира, па га хтео у кутију справити, а овај измицауз — па ираво у јужну Африку! . . . „Куда" ? упитам га, јер држах, да је нешто научио, а не зна, шта то значи . . . „Управо у јужну Африку" ! понови он . . . „А знаш ли ти, где је јужна Африка" ? упитах га, желећи га поучити, да такве бесмислице не говори . . . „Знам, да како," одговори ми он са евим поуздано . . . .,Па како онда можеш тако што говорити, кад то ни смисла нема 1 ' ? рећи ћу му ја . . . „Како неби имало"? упита ће мали угурсуз насмејав се, — ,,лептир је збиља одлетео баш у јужну Африку — — — на нагиој школској мааи !!! Па да нису кад-кад пилићи досетљивији него неки оматорели — петао! . . . Др. Казбулбуц. „Та имам кад"!!! о (Нешто, налиЕ на какав : „купле.") I. Ако те бура усколеба, невоље тешке потера јад. а црне мисли пове:1у коло, гробове видиш у наоколо, па и ти сам би умрети радПромисли добро, промисли зрело; протрљај очи, разведри чело; па реци тад: Та имам кад !!. . Та имам кад !! II. „Еобурга и зову, да круну прими, да стиша једном „б'лгарски* јад; а он се нешто сувише стеже, не иде му се, да буде кнеже, јоште би мало причекат' рад! па мисли добро, па мисли зрело; па трља очи, па трља чело ; па рече тад: Та имам кадТа имам кад! ! III. „Германа " народ не радо гледа, види у њему тугу и јад! у аензију га аријатељ вуче, а „Герман" моли, псује и хуте неби се јоште „смирити" рад! па мисли дуго, па мисли зрело: па руком трља суморно чело! и рече тад: Та имам кадТа имам кад! !

IV. А теби роде ! кад хора дође, кад ти догусти чемер и јад. кад бољој срећи коракнут' треба.. па ма о води и кори хлеба ; ако си добру народа рад : промисли лудро, промисли зрело; отвори очи разведри чело!! — Нн реци тад : Гп имам кад ! ! . . Та има и кад ! ! Др- Казбулбуц. Не ваља пред децом свашта говорити. Ономад при ручку потужи ми се жена на куварку' како је иначе врло ваљана, само да јој врашки таЈ језик није: али кад јој дође ћуд, онда га опружи од по рифа. Мој синчић је то чуо и — утубио! . . . Синоћ пита у моме друштву наш г. уча другога учу, да ли ће бити велико вечерње у очи Маркова—дана или мало, — а овај ће шалећи се одгокорити: биће оно од по рифа! . . . . „Тамаи ко језик наше куварице !" Зачу се у једаред глас мога малог синчића . . . Ја се скамених, а кад иснричах учитељима узрок те неочекиване приметбе, сви се морадосмо насмејати а и увфисмо се, да нред децом ваља увек бити опрезан! „Ни сваку, ни свагди" ! говорио је увек мој добри родитељ, па видим, да му је изрека златна и мудра била. Др. Казбулбуц. Младост — лудост! Многи од нас, што се у младости, са љубави дерне хтео убити; у позније дане морао се јако, лудости овакој и сам чудити! До- Казбулбуц.

Мицика. Је ли, тегка, зашто мене овај зуб тако често боли. Тетка. Па шуааљ је, зато те боли. Мидика. А је ли, тетка, тебе опет често глава боли, — је ли и твоја глава шупља ?

Ономад на лађи рече један фићфирић векој госпођици „Знате, фрајлице, чим сам вас видио таки сам помислио да сте ви фрајла сестра ваше фрајле сестре.