Starmali
204
„СТАРМАЛИ* БР. 26. ЗА 1887.
ђачка доскочица, Кад је Тома Н. добио од Гарашанинове владе ирекрасеу штипендију, са којом — ако не буде суЕише на књиге трошио — моћи ће живити као мали баров, и кад се већ уписао у универзитет, онда ће позвати неколико сиромашних коншколара (који не беху штипендисте) на вечеру, да их почасти, да једанпут увиде ко је он. Тома, са неуморном добротом наручује сиротињи шампањца; својеручно им пуни чаше, али — сам не није. И тиме хоће да покаже своје инглеско прћоумље. Раја је донекле слабости његовој попуштала, док се није мало загрејала. И кад се Тома опет куцну са еиротињом. а не хтеде испити, онда му Н. Н. окра „Мићу Гаравог" и рече гласом велијим: Та пи Томо, кад си питомац!
Таман семе за децу.
Молим вас лепо, ирочитајте ову песму, која ево таки долази: А ц а.
Добио је малж Аца На „ироту" пајацв, Па га вуче цео дан Миж једе — нит' је еан; А пајац му лепо игра Окреће се као чигра. Ногом цупка, — главом клима, И звекеВе пра<торцима,
Ацко с' само смнје На те враголкје.
Тома би се на тај калембур свакако једио, али се сад десет пута већма једио, што је знао да келнер разуме српски, те га неће држати за барона, макар му дао целу форинту трингелда. М- Н.
У споменицу. (Ј Овај је мудар савет Многима спас'о коже: Ко не мож' како хоће, Нек хоће како може. Шта ? мргодиш се, побро ! Па добро, добро, добро: Кад нећеш како можеш, Ти мози како хоћеш.
Бто иде иака, Ацо, Дед' устанн, малн врацо! Ал Ацкошу бриге није, Он се оном врагу смнје На довнка мајку с врата: Глвдпј, мама. исши шаша. Као што видите, ова песма није лоша; у сваком шаљивом листу згодно би испунила празнину. Али пошто та песма није изишла ни у ком шаљивом листу, већ баш у 14-ом овогод. броју „Мале Србадије," „једином" дечијем листу у Србији, то ми морамо запитати сл. уредништво „М. С.", шта је управо са том песмом хтела да учини: или да научи децу, како је то лепо кад се са родитељима својим подсмевају. Или је сл. уредништво тиме хтело, да само себи сведоџбу изда, како још до сада бистра појма нема о томе, шта је за децу, а шта није. КВ. „Малу Србадију" не уређују какве берберске или терзијске калфе, већ ено на челу истога листа видимо имена двојице учитеља, а власник је листу неки одбор, јамачно састављен опет од школских људи.
За чудо!! Чудо дивно! Мата с' Пелом тако красно живи, да им део комшилук се не престано диви ! .. . Већ толико година је
у глави — ради што год хоћеш —! — све по старом —! Једва је погледала цвеће, тако дивне руже. Да сам их пре донео, знам да бн за сваки пупољак добио по један лољубац. Скоро да вомислим е је болесна. (Док ово говори, узима чашу и меће цвеће у њу.) ПЕТА ПОЈАВА. Ујак ГГера. Јован. Ујак (кроз средња врата.) Здраво, Јоване брале, шта ми добро радиш? Јован (незадовољно.) Ах, какво добро ! Нема ту никаквог доброг. Ујак. Но, шта је теби, ваљда си на леву ногу устао. Јован. Нисам. Ујак. Па који ти је ђаво ? Што гунђаш непрестано ? Јован. А зар гунђам ? Ујак (долази у ватру.) Чуј ме Јоване! Биће триста чуда, ако ми одмах не кажеш, шта ти је? Јован. Је-лч да ти није право ? — видиш тако је иото и мени. Ујах. А шта то ? Јован. Па ето то, да се когод дури и бури, а не знаш зашто. Ујак. Ја те не разумем; ето ја се баш ни најмање же дурим.
Јован. Та ти не, али Уј &к. Па ко ? де, реци! Јован. Ах, није вредно да говорим ! Но ти ћеш можда погодити шта је у ствари, та ти си јој ујак. Ујак. А ти о твојој жени говориш. Јован. Јест, на жалост. Ујак. Но, па шта је са њоме? Јован. Е кад би ја то знао! То је баш оно. Премишљам, да нисам ово, или оно, — да јој нисам што казао — али не, ништа под овим небом ! Па ипак је тако чудновата од неког времена, хладна је спрам мене, богами дошло ми је да се скоро забринем. Ујак. И ти збиља, ништа јој ниси. учинио? Јован. Ништа. Разумеш: ништа ! Ујак. Хм ! Јован. Шта ти на то велиш ? Ујак. Ја? — Ох ! Јован. Је-ли да и ти не знаш помоћи томе? Ујак. Да-ли ти могу помоћи ? —Зацело ти могупреиоручити један лек. Јован. Заиста ? Ујак. Јесте. Само мислим, како би ваљало отпочети. Јован. И ти би ми баш могао помоћи? Ох говори ако бога знадеш, како ? Г овори како да је излечим ?