Starmali

236

„СТАРМАЈ1И" БР. 30. ЗА 1887

Па кад треба да с' и коае А п купус спасе, Тад мч)рате овај пос'о Ви примити на се. Замолите век закључи Ово синод свети : „Поиадија не сме нигде ЈТре иоиа умрети. и

Ако сивод то закључи, — Ја капитулирам, И у старе обичаје Онда вам не дирам. С. Путовање по свету. (Малко је налик и на тумарање) Из ме.чоара једног Београђннина. III. За тим смо отишли и у цркву. Баш су били неки сватови. Венчање је текло као обично, него ми се овом приликом учинило, да је тај пророк Исајија кавда малко малицијозан, јер он онда ликује , кад се други ж е н и. Из цркве нођемо (на попин предлог) у пивару. Таман ми пред нивару, а један млад човек истрча из пиваре држећи шаку' на устима и отрчи преко пута у кућу, где је седео лекар. Ми не знајућп шта му се десило, мислећи да вије каква несрећа пожуримо за њим. А ово шта је? Младић тај узео у пивари један гутљај п и в а, па о п а р и о језик и сва уста. Но доктор уверава да није тако опасно и да ће оздравити. У Кикинди сам приметио, како се Кнкинђани слажу са Сентомашаманииа: Један Сенгомашанин кортешује по кикиндском програму, а вапротив један Кикпнђанин пије по срнтомншком програму. А вад сам пидео тога Сентомашанина зажелим "в»дджвш. „Одавде ~ донде". (Свршетак.) Шетасмо се, боже, шетасмо да нам иећ и ноге клецаху, — али траљапа је то шетња, кад је под мораље. Но ваља сваку крајцару добро прорачунати ! .. . Иужда закон мења! ... У добар час наиђемо на неко шеталиште, у коме су поређане биле клупе и столице. . . Бпже помози ! Одмах заузмемо две столице, и таман да се почнемо опет међусобпо тешити а ето отуд . . . триста му мука!. . . јест', бога ми проклета баба Соја! ! . . Од куда та овде V . . . Сав се накострешим и већ хтедо, да развалим вилице, ал' се тргох натраг. — Кукуљава бака што ближе дође, није била наша баба Соја, али налик на њу као ротква на цвеклу! . . . Баба је свуда баба, а да бабе збиља не донашају никоме срећу, ево вам опет жива доказа. — „ВШ' ит асћ! Кгеигег!" — закреча ова посестрима виновнице моје несреће, и сад тек сазнадох, да је

таки да идем мало и у Сен гомаш. Седнем таки ва пројектирану сентомашку жељезннцу, управим магнетску иглу мога компаса баш па Бандин бирцуз и за неколико ча^ова ево ме у Србобрану, али не оном загребачком, што због ковфискације мора да излази на празном табаку, него у оном, у ком се не бегенише ништа што је празно. Кад сам у Сентомаш дошао и погледао око себе видим људе на све стране, како су метнули прст на чело, па као да се нечем ч у д е. — Шта радите ви људи ? — Чудимо се, чудимо се ! — А чему се чудите ? Но никако да добијем одговора. Оаи се забунили у неке дубоке мисли (јер они се радо задубљују у дубоке ствари). Чуде се, и чуде се. Једва се састанем с мојим при ; атељ Нацом и запитам га: — Бога ти, Нацо, шта је тим људима ? — Та знаш чули су, да је Мита Нетровић написао књигу о „Пијаћој води," па не могу да се начуде, како се могу озбиљни људи с таквом темом забављати и ко би још могао на воду толику пажњу обраћати. — Аха звам, то је та књига, што је „Матица" наградила са 50 дуката, као што је наш врли п вредни књижевник и заслужио. — Јеси чуо, пријатељу, рећи ће ми Наца, ако си рад своме добру, немој овде приповедати то јшком, јер ћеш зло проћи. — А зашто то ? — Јер ти неће веровати да „Матица" за воду толики новац издаје, мпслиће да се титраш с њима, па ћеш летети чак преко Сирпга. У Севтомашу ме ухватила киша, те сам из њега сав м о к а р отишао. Упутим се по телеграфгкој жицц у престолнпцу

она закупница столица на шеталишту, и да се за седење мора платити. — И ако ми је за сваком крајцаром жао било, брзо платим баби захтевану пристојбу и чисто ми се свали терет са срца, — кад нам она са смерним „УегдеНз-ОоМ;!" — окрену леђа, . . Мој „капитал^ снао на два фор. и 37 крајцара. Међу тим се, фала Богу, к вече приближило. — Наумимо вечеру на лађи — одсаавати, а фрушгук — аресиавати, па тако у иие Бога без даљих „иалера" кући стићи. — Дођемо на станицу, где нам чиновник рече, да ће лађа зацело у време стићи, јер је вода добра, а магле нема. Седнемо у чекаоницу и станемо планове кројити, које од нас дноје треба да се на иутг) иоболело , те да те морадосмо натраг вратити, јер ирави узрок не смемо код куће ни за живу главу казати ! . . . Таман ПЈсао ! . . . Да ме ваљда још и баба СоЈа . . . триста му мука ! . . . исмева ? ! . . . Погледим неколико пута на сахат. . . Време које како и промиче, али наше лађе ни од корова! . . . Номислим одма на баба Соју, . . , хоћу рећи. на нов „малер*. —