Starmali

248

„СТАРМАЛИ" БР. 31. ЗА 1887.

Сунце се веће заходу епрема а пеге нигде, ни откуд нема, ж ја већ почех губити наде да га имаде. Ал' где ј' несреће и среће има (што но је реко још Грк кир-Дима) и ја наиђох — поготе на шта ? (и сам сам најире држо да ј' машта) — баш на пегаза, неко га сап'о а ја натрап'о. (Но јоште нешто нисам вам рек'о: пре него што а м пегаза стек'о страшан се облак с олујом свио — пљусак је био.) Кад сам га вид'о рекох у себи: „Хеј, п§го, пего, благо ли теби, ти мора да си ил' грешник стари (кад те твој госо тако тимари), или те муче с благе ти ћуди рђави људи!" За тим га (шта сам и знао друго?) одрешим, скочим и — он је струг'о, али је бедан — хеј кишо, кишо ! због тебе само по земљи иш'о. А што по земљи ? Где су му крила ? мокра су била. Но јурећ тако брзо се крила од наглог трка и осушила и ја се сада од земље ш' њиме крене.м у виши ваздух и климе; сав сретан кликнух: „Сад слушај Розо!" — „Под купус прозо!" Најпре напишем оду Розетли баш поноћ беше, певају петли, ал' пегаз стаде, а дрна слика управ пред мене па ми повика: „Напиши оду Герману, Тиси, то јоште ниси!" Напишем и то, те почнем оду и „Вражјем Добу," „Турском Мароду," ал' гром ме трже . . . облак се свио и — господ бог је оберучке лио благодет своју у виду воде на моје оде. Ја клонем духом а пегаз крили и нас смо двоје све ниже били пега ј' одважно још проб'о, ђипо ал' ја се прип'о.

Да ли од страве или од кише, тек нисам мого спавати више леви ми лакат јако утрно а пегаз некуд без мене прн'о, и у том страху тргох се ево па шта сам најпре, најпре сам и сад тек видех шта грми, сева крче ми црева.

зево, | : Павел.

Л о в ц и. Фалио се ловац, да је из једног „шуса" убио три дропље, па још да се није побунио, те да је на летењу „дуплиро," свалио би још коју. То све није ништа, рече други : Ал' ја сам на један „шус" убио три курјака. Како то? Та то је већ немогуће! Ево вам како ! Седим ти ја у шумској заседи на Једној путањи. Кад на једаред, спази л пред собом на 20. корака курјака. Опалим, он ти се прући. Ја тамо, а он већ мртав. Погледим даље, а оно се на 20 корака од мене даље нешто премеће. Кад тамо, а оно други курјак. Погледим опет даље и на моје велико чуђење и радовање нађем на 20. корака у том истом правцу и трећег курЈака. То је за ловца заиста велика срећа, ал' то је зато. што су сва три курјака у једној линији била, — рече први. И ти си, вели срећан био, што су дропље у чопору биле, одговори други. На ово ће Један из дружине нриметити: Да смо весели ! само треба велико звоно повући. Звонте браћо! Послао к. љ.

Чија је црква? Имао неки учитељ синчићв Бранка, а овај имао „тозу," па је с њом трчао једног лета сваки дан по порти црквеној. Његов друг Душко запит I своју мајку : „Је л' мајто није цртва само Блантова?" Мајка одговори: Није рано!" Па да чија је?! упитаће даље унук. Мајка одговори: „Та сваког оног, који у цркву иде." „Е одговори Душко," онда је и Блантове тозе!" Јовилим.

Стара прича о једном старом попи, Више пута преко године долазили су (по нужди) парохијани своме старом попи. И онда је бивало оваких диалога: A. Цоно, свечар сам. Дођи ми на ручак и да осветиш водицу. Поп. Добро, добро. Доћи ћу. Б, Женим попо сина. Гледај да што брже навестиш. Твоја јабука не фали. Поп. Добро, добро, — све ће бити у редуB. Попо, дошао сам да ти јавим, умр'о ми отац. Поп. Е па добро. Иди кажи звовару нека припреми све за погреб. Г. Попо, умр'о ми син на школе. Поп. Падобродобро! Ја ћу већ наредити да се звони и држаћемо му у своје време парастос. Једаред дође црквењак попи у виноград и рече: Жур'те се кући, господине. Умрла вам попадија. Онда попа не рече: добро, добро Него: А јао, зло и наопако, — цео свет изумре. Младмали.