Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 33. ЗА 1887.

261

Ћира. Од глагола: „заманути," кнко би гласила имевица. Спира. Не знам како би гласила та имевица у свакоме случају. Али н. пр. кад би Бисмарк замануо на Русију, онда би Ћира. Добро је, — сад већ звам и ја. У томе случају од глагола заманути гласила би именица: заман.

Ћира- Је ли истива, што је »Вражје Доба" негде прочепркало и у подлиску свога овогод. 113-броја штампало ? Спира. А шта је то ? Ћира. Да је Тургењев о рускоме народу рекао: „То је — роб, који никад ништа није створио, а неће ни створити, који је историјом осуђен, да вечито мили позад западне Европе." Спира. Даклем то је прокљувило ,Вражје Доба!" Па лепо, лепо. Бојим се само, да због тога подлистка не добије укор из Пеште; или да му не одузму субвепцију, или да не падне у немилост. Ћира Не бој се !

П у с л и ц е. Ми Срби добри смо патриоте. То смо показали у мвого ирилика. Али ипак ое смешкамо, кад „Пестер Лојд" мало ушепртљи од стра.

V V* У нас се највише троши на то, да се оружа маџаризација. У кр ^тично доба, тај ће јунак канда бити први, који ће покуњити нос, да пусти напред боље и сигурније јунаке.

Ако је коме до шале, не мора се трудити сам; ја ћу му помо^и. Нови председник франц. републике, он је Терз та. (А знате ли за што? Јер има т р и з е та).

§. Мир има једну злу сграну, — што није никад сигуран од рата. А рат има ту добру страну, што иза њега мора доћи мир.

□ . Кад је српски министар Вујић замислио порез на нежење, „Видело" га исмејало, — јер је и сам нежењен. И Тиса је дуванџија, па је ипак подигао порез на дуван, — а не се^амо се да га је „Видело" исмејало.

0 ° 0 Но да богме, „Видело" мисли да у Србији не може бити мивистра, који се не стара пре свега за свој џеп.

Даклем Станојевић није потврђен за председника Матице Српске. Ако су у Пешти научили да нам не потпрде ни једног председника, онда ће још наслутити онај браца, који рече да је „у Матици Анархија", — само што та анархија не би дошла од доле, већ од горе.

Која ли ће, боже, бити та лија, што се скрива у речи алијансија?

ги Павел, који има 18 година, један покварен зуб, више дуга него што вредим, револуцију у трбуву, младеж на (левом) лакту и који се држи онога, да сваки човек само за то има два увета, да што на једно чује, да то на друго може пустити. Сва тјјојица смо били „до сто ђавола" вредни, „наопако" смо добро живели, а „до зла бога" пуни новаца. Венијамин од 20-ог није пикад ручао, већ само фруштуковао и вечерао, а ја и Кузман смо опет само ручавали, а за вечеру би обично погревали оно што (од 20-ог почевгаи) од венијаминовог ручка осгане. Календара другог нисмо никаквог имали осим жуље* ва на венијаминовој нози, па за то није ни чудо што нисмо знали — кад је чеиу време. * * * Одмах у почетку опазим ја да моја 2 садруга обилазе пешто много око једног прозора и то сваки за себе. Ја онда, овако радознао, разуме се завирим и ја мало подуже у тај пенџер, јер сам држао да ће ту за цело бити ил' какве дивне шунке, ил' бар особити суџуци, ал сам се зло преварио, јер место таке деликатесе, какву сам ја себи у свом гладном срцу замишљао, спазим неко — женско створење, и онда ми је било све јасно. Од тога прошло је било једно две недеље. Ја сам

седео сам код куће и измишљао како бих се ноћас мало провеселио, кад немам ни по нове; могао би ме не из чакшира, него из коже истрести па не би ни пикула испала, а стомак празан. боже мој, да скочи од куд бува у њега три пут би крат пбломила ; ал' ето ти Кузмана, па још с врата: „Павеле, ти би ми могао помоћи !" Есаддаму запушим уста сним дивитом, не би било у реду, поред свега тога што ме исмева, — тако сам ја премишљао онако гладан у својој глави. За то га само презрително погледим, и окрснем се тужно слици св. Лазара (јер њега смо узели себи за патрона) те завапим : 0 прекрасни Лазаре, помози ми бар ти. та ти тек валда знаш шта је то кад је ко гладан па га исмевају ! Он да богме није знао шта је у мојој глави, те за то настави : „Ја сам се заљубио . . . па . . . онај . . ." А, тако ми кажи ! Па и ту ти још ја не могу помоћи, него кажи ти то Венијамину, он ће те већ упутити шта ћеш и како; а овамо сам знао да је и њега иста дјевица очарала, па сам једва чекао ту занимљиву сцену. Једном седимо ја и Венијамин. Ја читам, а он штудира. На лицу му се види да бистри важне појмове, ал' ето ти Кузмана. Чим је почео да разговара, одмах сам видео на што навија, за то сам се као бајаге још дубље задубио у читање.