Starmali

„СТАРМАЛИ" БР.Зб. ЗА 1887.

279

који наговешћује рат. Већ се бојимо овога рата, који ваговећшује многе инвалиде.

0 ° 0 • ;Рим-папа је о своме јубилоуму добио на поклон 50.000 флаша шампањца. Кад је то чуо нага јединац Емилијан, 50.000 је пута уздахнуо из своје православне душе. §. Српски и Хрватски ђаци у Бечу нису могли да се сложе да заједно прославе Гундулића. („Е$ •^аге 2и зсћОп §е\уезеп; ез 4игЛе п1сћ<; бе1п).

0 лажима новинарским, По новина читаш, бапе, Лажи слане и песлане. Ко што нађе то сакупи И публици под пос тресне - , Једне дају лажи старе, „Нова Преса" нове преопе. Омикрон.

Коштуњци. и Туцин дан" падао је увек г.ре божића. Нј читајући повине, мора човек доћи на мисао, да ће ове године тек после божића наступити прави — ,т уцин-дан." * * * У очи божића лије се-олово, да се види гата ће бити. И по војеним арсеналима лију олово, па и< падају све сами — кургауми.

* * * Ове године ће свака српска кућа с великом ра дошћу спремати божићпи колач. И онако нам преко целе годиее испадају све онакви колачи, каквима се нисмо надали. * * * Ми Срби чувамо целе бадње ноћи огњиште (бадњак,) само да изгоре. Европа чува опет читавих година своје огњиште, само да ве — плане. * * * Овог пута догореће не само бадњаци, пего ће канда догорети већ и до ноката. * * * Про се говорило : „У божића три ножића.* Но у овог су божића канда не више „пожићи," пего бајонети." * ј * * Где је божић, ту мора бити и о'ра. А дал је и хора Ч * * * „Наше Доба" је тако јако „клерилално," да се у његовим ступцича преко целе године слави божић Т. ј. тамо је увек просуга — празна слама. * +.

Он и она. Ои. Ох! Један пољуб, анђеле мио, ма одма мо1,'о и у гроб лећЧ Она. Цристајем! Пољуб даћу Вам одма, ал' онда молим :> ... ,, држите реч!! По немачком. Др. Казбулбуц.

или „златна мува на дувару ..." Или кад они који се билијаре не погађаГу већ више оним штапоиима у кугле него један другог у главу. Или кад н. нр један гост заповеда: „чардаш" а^цигани свирају: „пирош, пирош, пирош . а он игра „валцер" и т. д. и т. д дакле било је то после поноћи. Еле устане и Кузман да каже коју „паметну". Таман се ставио у позитуру и два, три сиротана, међу које сам и ја спадао, ког за крогли ког за јаку па их приморао да га слушају и почео, да богме, с косовим пољем а ш чиме би свршио то сам бог зна (и чурушка крава), ал' врата се отворише и — унутра уђе наш разредни старешина и један пандур. Кузман се размахнуо па приповеда на дугачко и нашироко а није ни видео шта се међу тим десило, док се није и на ону страну окренуо, да и тамо коју каже. Како је у његовој души било. то држим да ће сваки појмити. Избечио се у старешину па ни речи више; није умео сиромах ни да седае од чуда. Ја пак међу тим, бивши најближи великој белој вуруни, нађем за добро да се створим с оне стране ње, ал' на моју несрећу како сам ретерирао запнем за шамлицу, и главом бубнем о дувар ал' сам ипак био као риба безгласна. Сад узме реч г. старешина: „А, г. Дроњак! Ви, као што видим, предајете историју. Само та ваша ратоборна тема баш као да ни најмање није подјејствовала на г. Павела, јер иначе не би побегао за фуруну".

Сад се сви осврнуше фуруни. а мени се од једаред соба поче окретати и тако ни најмање пије чудо било, што сам испао иза ње и једва се докотурао од срамоте до своје столице. Морао сам врло леп изгледати јер сви од једаред поред свог њиног чуда прснуше у смеј. Ни сам г. сгарешина нису се више могли уздржати, већ ударише у смеј колико их је грло доносило. Мислио сам полудићу (ал' сам се преварио.) Хтео сам већ да побегнем на поље ал' у том наш г. старешина скиде црни цвикер и оно мало француске браде, а ми се тек сад убезекнусмо јер пред нама је стајао — Венијамин. Морам још и то додати да је Венијамин био врло сличан нашем разредном старешини, па кад је ме нуо још и онаку браду, бркове и цвикер какве онај но:и није га нико могао познати. Сад нам он разјасни да је то за то, што нисмо и њега позвали били. Пандур добије вина колико је хтео и оде у другу собу међ' своје друшгво, где га је Венијамин и нашао, и сад тек настаде право весеље. Кад смо пошли кући није баш било пријатно јер је мрак био да не видим скоро прста пр д собом. Месец је расуо своје бледе зраке као и на сваком другом месту (где их нема). Сви су били наћефлеисани. Какав сам, до душе, ја био, то незнам, ал' „кажу" да сам био весео. Куда смо