Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 5. ЗА 1888. 37

Преварио адвоката, Мој се комшија једаред опио, па у своме лудилу учини нешто што га је могло врло лако у „криминал" увући. Кад се сутра-дан истрезнио, отиде адвокату и загшта га: били он њему могао помоћи и на који начин? Да му не би бадава било — о томе адвокат ни сумњао није. Богме, брајко, ниси добро радио, јер ту ти ни св. Цетар не скину с' леђа годину дана робије. К мшија се мој дубоко замисли, па ће тек кадгод узданути и рећи: уф тужан, па шта ћу сад ?! А јел' видио то још когод? запита адвокат. Та видио је Галгоц и Рогоз, ал ја би већлако с'Рогозом, јер ми је и онако дужан. Е па Галгоц је опет мој човек до главе, у осталоме, ти само пој ,чи у суду, и што те год успитају — само кажи да не знаш, управо да ти на просто кажем: направи се луд ! Није прошло ни месец дана, ал мој комшија добије неко по табака; шта је било — не знам, само је грк Пера место њега нодписао неку цедуљу, коју је момак са собом понео, а ону већу оставио, да ми се комшија забаља. Комшија ти мој зграби то писмено па терај адвокату. Овај узме, прочита а непрестано врти главом, и што он више врти — овог све крупнији зној пробија. Кадје већ тшдио шта је — рећи ће своме клијенту: нема друге помоћи већ ко што сам ти казао, мораш се баш начинити луд. Та што се тога тиче, то ми је најмања брига, јер ја кад само оћу, па и онај који ме баш познаје добро мора мислити да ми фали која даска у глави. Па сад можеш ићи, а кроз две недеље ћемо на суд. Кад је дошло и то време стеку се и комшија и његов бранилац код суда и почну га испитивати. Час мумла, час се кревељи, час мути ко ко;,мош но сирку, не може судија ни за реп ни за уши да га увати, већ и саи адвокат је почео сумњати да га је боже прости што снашло. На послетку сведоџбе нема, јер ни Галгоц ни Рогоз не дођоше те тако судија прогласи мога комшију за права здрава. Незна се ко је био радоснији, или бранилац или оптужени, први је био весео што му је мајсторија за руком испала, а онај што се из криминала извукао. Кад су изишли на сокак, честита му адвокат, и заиште да му плати. Тек тад се начини мој комшија луд, ни да чује шта овај говори; на послетку се осече адвокат на свога клијента и рекне: та нисам ја казо таби да се ти и онда начиниш луд кад треба мени да платиш, него само у суду. Бадава он њему говори. неће ни да чује, већ јоржи кући. Кад је адвокат од чуда дошао к' себи, у једу поче сам себи: а Мишо! Мишо! нећеш ти од сад без „форшуса" и подписане вексле ни твога бабу учити лагати! Ђ. Кад при вину седим,... Кад при вину седим, и арву спустим доле, некако ме срце старачко заболе. Сетим тад' се мога,

самовања пуста, па са другом журим, » да заваркам уста. . . А кад треЛу спустим друговима тима , спопадне ме нека необична зима! Где је младост твоја? . . . где ти љуба верна ? .. . ништа болан немаш , до живота дерна ! . . .. Дај де и четврту, да ме туга мине, утећи се не да од црне судбине... А кад аету, шесту, испразним до капи, па ми сво се тело укочи, уштапи , А по глави брује мелодије чиле, па се сетим жена, чије нису биле, Само мојој нема нигде баш ни трага, тад се текем сетим : слобода је драга! Јер да жена моја сад уз мене стоји, хтела би за цело да ми чаше броји, А овако дајте осму и девету, па не марим, нека, макар и десету! Карати ме нема, нити може ико , господарит' несме нада мноме нико! Ја сам госа овде а ком није право , нек сели одавде, нек га носи ђаво! А ти цуро бела слуго целог рода, оди ме пољуби: живила слобода! Др. Казбулбуц. Слепачка кола. Један назови колар начини једна кола и извуче их на вашар. Дође један господар и запита колара: пошто су ти кола, мајсторе? Та ја сам то за једног слепца, правио, проговори колар. Па ти ћеш њему направити друга. Та ђаво га знао оћел' доћи поче се колар бајаги изговарати. Па што му драго одврати опет господар, дош'о не дошо — направићеш му друга.