Starmali

66 „СТАРМАЛИ" БР. 9. ЗА 1888.

пих рубаља; та то би био рај — још више него рај, — то би им био рај-зегелд. Још лакше би се могли обазре1и на Берлин ; јер ако смо, као што смо, све својс очи унрли у Балкан, онда нам је Берлин за леђима и чисто осе{)амо, како нас неко одостраг гвозденим ногама гура у про-, у п р о-, но хајде да рекнем у про-вииције оне, где никаква друга посла немамо, него само да залеђном с. везвику своме олакшамо проширителне доказе свога негдашњег, садашњег и будућег најлепшег пријатељства. Али сад се ових дана у Берлину нешто ућутало о политици, — она ће већ проговорити кад буде томе време. она ће већ избити (или избити се дати) кад бу^е суђено. .Беште сада ви обоје, Нека срце говори !" то је песма која је сад у Берлину на диеввоме и на ноћноме реду. Јуеак вам је овог романа принц Александер Батенберг, он је победилац, он је виктор, — он је својим чаробним очима победио и саму Викторију, и то не једну него три Викторије: 1., Викторију бабу; 2., Викторију мајку, а 3„ (што је најглавније) и Викторију ћерку. Три се Викторије у његову победу слиле, — и само кад би суђено било, њему би ова победа милија била него код Сливнице, коју му је Гарашанин на служавнпку пезиам којег конзулата нод нос поднео. Отац даје, мајка даје, — али, али, — то је беда — стари Бисмарк не да. — Нама је мило, кад можемо уместо о крупувим топовима, о аморовим стрелама говорити. Нама је жао да два срца уздишу и од уздисаја свога да увену. И ма да се још и сада иа Батенберга љутимо гато у место пирогских звона вије Гарашанина из Србије однео и у тороњ Софнјске

ШФДЈшетжж« Камени стубови! ШАЉИВА ДБКЛАМАЦИЈА од дра Казбулбуца, (по туђој мисли.) (Декламатор врло озбиљно станв иред иублику, аоклонн се дубоко, иа са великим иатосом иочиње.) „Еамени стубови!' .... „Међ' стенама тврдим стоји. .. . међ' . . . међ' стенама ме1/ стенама тврдим". . . . Врло лепо! . . . Изишло ми из намети ! А тако сам добро знао! Сто дуката сад би дао, — ал' наравно кад би им'о, да и нисам овде стао, бар се не би бламовао! Али ваљда штован зборе, неће бити тако згоре, да прочитам... 1 у заборав, што већ оде ?! (тражи ао уеповима) Само шкоде,

цркве о-ставио, — ипак му желпмо да што скорије ћерку немачкога цара као своју жепу загрли и у срећи брачнога жипота на — престол бугарски заборави, па ма гвоздони, сада већ и камени Бисмарк од једа пукао — боље да пукне један камен, иего два млада нежна срца. Зато ми сад певамо ону лепу стару српску песму : Боже спари Ко за кога мари ! Јелте да је то лепа српска жеља?! Исто је тако лепо и продуагење те песме, које гласп : А распари, Ко за ког пе мари ! Та је песма познат, , и радо се пева у свима крајевима српским, чак и у самој Босни.

Сад би се могли обазрети мало п наСрбију. Уф, с кој) ли стране да почнем ?! Хајде из среде:

) |

Тако је и није друкчије.*)

*) В?рно је дописиик наш свде карактерисао данашше одиошаје у Србији, — на ипак конфисковано. А ко је конфисковао'? Полидија? А чија Полидија? „Стармалова". А зашто ? — Сад ћемо

што код куће не оставих .... Аха! ту је! . . . Само послух молим лепо! (Намешта огрлицу, искашљу/е се, сарема се, дубоко аоклони и оиет озбиљно иочне читати). „Еамени стубови!" „Међ' стенама .... тврдим .... тврдим .... међ' стенама" .... — Забадава! неда ми се нешто дапас. Пред очима све ми трепти, а слова су тако ситна, — имао сам посла хитна, кад сам пис'о .... А п мрачно пзгледа ми ту у сали, нема вајде ! „штехер" мали , док на нос ти не намакнем , од .читања никад ништа! (Тражн „штехер" ао џеаовима) Ха! нроклетство ! код куће ми „штехер" *осто ! Ератковидост моја худа свуд ми чини посла луда ! (иоверљиво иублици) јзаш ономад, чујте само,

*