Starmali

142 „СТАРМАЛИ" БР. 18. ЗА 1888.

Кад мој стомак већем свира, (Без фигуре: крчу древа). Нек послужи бар — к'о лира, Да се л кше песма спева ! Стомак кад је празан јако, Без икакве материје, Кажу, онда да се лако Идејална машта вије. Нек на ба]но цвеће слеће, На суро се пење стење! — То све неће — цаље креће, Паде машта на печење. „Но то ти је лепа тема!" Кличе песник богодани, „Ту за песму мисли нема", Музин сине мало стани! Ти се вараш — тако није! Печен пето па на ражњу, Пружа духу сентенције А стомаку храну снажну. Већ сам ражањ кад се врти, зар он није симбол верни, Од колевке па до смрти. Како теку дни чемерни ?! Он се врти увек пламу, — Живот клоне гробу тако, — Он у диму стоји саму; Не сећа л' те то на пако?!

0 петлу на ражњу, (Сентенције гладног појсте.) Још те сећа ражањ мали Гране, што је у вис хтела, Одсекли је, окресали, Па сад служи у дембела. Тако ј' и код људи слаби. Многи младић тражи виса, Ал га тиран какав зграби, Обори га до ембиза, Леп залогај печен пето, Уз Пиштинца боцу пуну ; Ал' у глави опет ето Једна луда мис'о суну. Зашт' баш петла госо воли, Ил' госпођа милостивна, Код толико кока бољи Није л' на њег она кивна ?! Још док рана зора руди, И сан љуби очи њене, Пет'о песмом јасно буди Свој род, да се из сна прене! Луђак пето! Тешко њему. — Зашт' је сретне у сну смет 'о?Довело га то је чему ? Сад на ражњу гори ето! Међ људима тако није; Будиоце на том свету Нико нигде не загрије Охладе се на ужету.

Леп залогај печен пето , Уз Пиштинца боцу пуну; Ал' кад гледам њега, ето Зашт' у тужну бијем струну?! Одкуд туга? —г Смешно то је! Зар из жутих батакова, Бистро око маште моје Чита тужна каква слова ?! Или, или — срам је рећи Кад погледам то печење — Морам таки сад утећи Свладаће ме искушење. Збогом! дакле ти трагични Петле, жртво песме јасне; Збогом! ражњу симболични, Збогом! — крај је песме красне. Ал' пре него баш издахне Ова моја песма саде, Нек још нешто она шане, Макар да то сваки знаде. Та околност — реч Омира! Што о петлу а на ражњу, Данас гуди моја лира, То поуку даје важну. Поуке су речи јасне: (То појета сваки таји). Многе песме врло красне, Роду — масни залогаји! Боривој.*)

Небоји се грома. У време буре и силне грмљавине громова, молише се бостанџије од страха богу у својој колиби, но само баба Мара ћути и ио каткад кагаљуцне: Ти се баба Маро канда небојиш грома ?" рекоше јој престрављени људи — — пр, а ко за што да се бојим грома! проговори баба Мара, — кад севне ја зажмурим, па певидим, а кад пукне, ја се напнем, па ако удари нек отскочи. _ П То је за њега увреда, Заљубио се Чива Нацл у младу, лепу, имућну Српнињицу, а — на жалост — и она у њега, па отишао да је проси. Родитељи рекоше да ће му само тако дати девојку, ако се покрсти. Нацл је, истина, био заљубљен, али и сирома, па не хтеде да пропусти прилику, него пристане и на то. Од јеховиног Нацла, чрез хладну воду, постаде православни Игњат. То се десило о св. Јовану по највећем мразу. Нацл се све стресао и грчио од зиме и студене воде. Кад је попа са Игњатом и кумом, изашао из

цркве, рече цвокоћући: Ух ала је то данас хладно па се онда окрете Чиви, који се шћућурио крај црквених врата, и додаде: — Је л' и теби зима, Игњате? Али наш ти се Игња успрси и одврати пс носито: — А кад је још Србину било зима?! Нрибележио С. Л. /I—ић.

Мајстор Грга и Марко Штрк, Пре педесет година, кад је Марко Штрк стао код мајстор Грге за калфу, поче мајстор Грга да му ређа кућевне обичаје. Гече му и ово: — Ја не волим много да говорим, кад чујеш да звижднем, то је знак да те к себи зовем. А ти треба таки да дотрчиш. Гледи га Марко Штрк, па ће онда рећи и он своју. „Баш добро мајсторе, што смо се тако натре[и. Ни ја не волим много да говорим, кад зви-

*) Поздрављамо г. Боривоја, вао нова госта, и желиио да нас чешће походи. Тиие га ваљда нећемо одбнти, што Еемо му искрено реБи, да му је завршетак ове песме могао бити јаснији н швигарнији. Последау строфу баш никако не разумемо. Ур.