Starmali

„СТАРМАЈШ" БР. 27. ЗА 1888. 213

п Док трггје нек лаје" — рекао је један министар о свом потплаћеном журналистикеру.

„То је моје немеродавно мнење " — рекао је неки учтиви господин, кад је једног безобразног уредника ћушио

п Основа леаоте" — тако је написао један муж на кутију, у којој му жена држи своје белило и руменило.

„Излив одугиевлења " — тако је лриметио неко, кад је цикало псетанце, јер су му одрезивали уши.

п Тражи се сааушник " — такав ће оглас послати у званичне новине суседне државе лаћман Кобург, у очи оног дана, кад науми путовати из Бугарске, да се више не врати. Мудри Насрадин. (Турска анегдота.) Већ сте чули, да Насрадин луди , мудрији је од осталих људи, сад слушајте како вешто знаде , пред кадијом да одговор даде: Хтео једном иекмеза да скува, па да прода, а набави рува, с' тог му Уса добричина стара, знајућ хоџу, каква је „фукара", позајмио „ оранију " своју, којој, вала, видиш већ по кроју, да је у њој многи пекмез врио, па је крпеж многу ману крио, кувало се, па и сакувало, шљива доста, а пекмеза мало, ал' том није оранија крива, већем ватра иретерано жива. (претераност увек чини квара, неприлике и незгоде ствара; •умереност свуд је добро дошла , и свуда је како треба прошла.) Кад Насрадин оранију врати, рече Уси: „Бог нека ти плати ! и с' тим извади неки бакрач мали, (озбиљан је, вала се не шали.) „Видиш Усо! то бакраче мало, ето од тог великог одаало. Незнам како, али тек се роди, ја се чудих тако смешној згоди!" в Ал' тако је, бакраче је твоје, нећу туђе, а недам ни своје. Оранијног сина теби дајем, у руке га езо ти предајем". Знаде Усо, са ким посла има, па бакраче у руке узима: „„хвала, хоџо, кад си добар био, ораниј'ног сина прихватио!"" Прошло томе годиница дана, опет време шљива и казана, те и опет Уса даде с' нова, оранију новијега кова. Кад се пекмез куво и прекуво, овакав се „диван" онда чуо: „Шта је хоџа турскога ти дина, зар ни мајке. а некмо ли сина ?" — „ „ Оранију ? . Па ње нема више,

грдне ватре ваљда ју убише, умре јадна, . . , сахраних је лепо, А од када ораније мреду ? . . Не навлачи на главу си беду, нег' је носи одмах мојој кући, или ћу те и пред суд повући." Реч по речцу,. . , па ено их суду. — Тужи Уса ову главу луду; А кадија само глади браду, (Насрадина сви судови знаду.) „Зашто, хоџо, болан ми не био, занпо би се по судови вио? . . . Подај Уси, што од њега доби , код „коншија" нема места злоби. Сад Насрадин приповеди: „вала , оранија збиља је креаала, а лане се иородила била, сина роди весела и чила. Ето, Усо, узео је дете, мог ми дина и Медине свете! а сад не знам шта од мене жели, реци Усо, беше л' тако, је ли?" Слуша судац, па све главозг мрда, а Уса се мигољи и врда , признат' мора да |е бакрач мали збиља узо', — ама тек у шали. „Е, мој Усо!" — кадија ће рећи: „од правде се не може утећи! Ораније кад рађају дете, онда, вала, Медине ми свете": „Није чудо, што и мрјети мора, сваком дође вала смртна хора! А ви хајде, хрећите се дому, па за сина де потражи мому ! и Тако Усо са хоџом настрада, од пакости све му дрхти брада, е, ал' оно што те самог боли, и другоме брајко, не посоли! Др. Казбулбуц. Из наше торбице, Слуга. Господине! Ту је кројач. Хоће да му исплатите рачун. Госп. Кажи му нека чека. Слуга. Ал он вели да неће да чека. Госп. Е! Па то је још боље, Кад неће да чека, а ти му реци нек иде.

Супруга. Хоћу да ме довече водиш у циркус. Супруг. Та зар те нисам, кукавац, јуче водио на бал, прекључе у позориште, — па зар и данас ?! С у п р у г а. Ја хо у да ме до вече водиш у циркус. Супруг. Имаш ли ти, жено, бога? Супруга. Имам. С у п р у г. Е па иди с богом.

Мајстор Лука био је глув. Па је уобичајио кад му млађи што говоре он им каже: вичи већма! Једаред добије новог калфу. Овај дође да му нешто каже: А мајстор њему: Вичи већма! Калфа понови то исто само мало гласније, Мајстор. Вичи већма!