Starmali

228 „СТАРМАЈ1И" БР. 29. ЗА 1888

Тражи се претплатник, који би желио да у Новом Саду излази још један белетриетичан лист.

Тражи се кадило вјери и образ кротости, да му се даде сохшИшп ађеипЉ. Тражи се дуда, који би веровао, да је Марко Драговић за то затворен, што је „написао неколико песама против кнеза Николе." Тражи се педагог који би препоручивао да децу од 12 година треба водити Ронахеру на васпитање. Тражи се црв, који има у себи толико хазафишага, да пева 8гога1; и онда, кад га газе чизмом и мамузом. _ Тражи се да ја за данас прекинем, а у другом броју опет да наставим. -— Јели тако ?

Срећа и несрећа. Није ласно гледати свога ближњег беде! С тога многи не радо на страдалце гледе. Ал неким је још теже — од муке прибледе, Кад морају ближњег свог да у ерећи гледе. (По немачком.) Др- Казбулбуц.

Разумјејте јазици! У „Гласу Црногорца" ирази „овлаштен пријевод" Золине приповетке „Снови". У бр. 38. почиње четврта гдава те приповегке овако: При дну црква бјеше иреклоњена, састрта тежином молитве, са римским часновнама наоколо, гдје се још гледаху лазила, а на голијем прозорима танки ступчићи". Ово би бпло добро да нам когод преведе ча наш језик, те да и ми разумемо шта се хоће да каже. Бачванин.

Патњи крај. Злопатник један, кукавац, Зајекнуо у муци: П.осадио се на кревет, — А бријач му у руци. ■ Н „Овако с' даље не може! Крај нек је натњи тој". 'Гако је јадник зборио Оштрећи бријач свој. ■ ' К- - . . ћ\ ■: Бријач је већ^м наоштрен. Па сад свршетак чуј:

Ево га, епо — заиста Ено га, — сече жуљ (По аемачком). "Бакеља. Или ИЛИ? Покојни П. А. в. бачки, као сваки смртан човек, хтео је, али и умео, да се покадахто нашали. Тако се прича, да је неком згодом позвао своје пријатеље и поштоваоце на част. Еад су се гости искупили, рећиће домаћин : — Е, сад реците ми, господо моја, как> желите да вас угостим. Хоћете ли свињски или волујски ? — Нека буде твоја воља, свети владико ! одазваше се гости сложно, по чему се одмах могло познати, да су Срби. — Аја! Нема ту моја воља никаква посла! рече владика. — Бирајте! Гостима се то некако учинило зазорно, па се почеше згледати. Најпосле доконаше, да ће бити свакако боље и учтивије, ако му кажу волујски, па како им буде. Тако и учинише. Но кад је било око половине ручка, почеше се један по један обзирати ; све им некако застају залогаји у грлу. Ручак је био прекрасан, а послужитељи непрестано вуку јела, да им већ ни имена не можеш утувити, — јест, али випа ни од корова! (јер, као што је познато, волови и подобна животиња, никад не пију за време јела.) Владика је опазио, да су се гости нашли у запари, али је ћутао и смешио се. Но кад братија поштено загореше од оних масних јела, а од вина ни абера нема; досети се нека шаљивчина, па возопи гласом очајничким: — „Вељи јеси Господи и чудна. јесу (д)јела твоја!" па ондапродужи: »Јадите, али и пите, јако то јест тјело и кров моја!" Прости, свети владико, али ја мислим, да би сад већ могли почети мало свињски. (Јер, као што и сами знате, — т. ј. ако се у „скотоводству" разумете — свинче и човек, да не би дангубили, у једно исто време и једу и пију.) Наравно, да не треба да вам причам, како се свршило; бар не вама, који сте имали прилике, да искусите сва добра и рђава својства српског гостољубља. Прибележио С. Л. Л—ић.

У споменицу П. Т.' Не замерам змији — Не тако ми бога, Змија м о р а пузит', Јербо нема нога! Човека се гадим — Опрости ми, боже! Који у срам пузи, — . А побећи може. . ; :А-0«.