Starmali

„СТАРМАЈШ" БР. 33. ЗА 1888. 261

Потуцања. Т р е ћ е п о т у ц е т а. хш. * Између екстрема Граница се губи. Има који љубав мрзи. Има који мржњу љуби. XIV". Ракија и шећер Норезом нас плаши. Две порезе уједаред дају Карапампулаши.

Герман је заиста показао великодушност. Та чак је и кошуље дао сиротињи. * # * Поп Стева је однео из Даља читаве сандуке сапуна. — Сумњамо да ће бити довољно да се опер е. * * * За Германом су нашли само три форинта у двору. Но остало је тамо још пеколико „бугера," и те сигурно нису урачунали, пошто вису од бакра. * * * Герман је поклонио на зидање карловачке; гимназије: — натпис. * * * Боље да је на ту цељ дао довући ма еамо једна кола песка, но што нам онако сипа песак у очи. * * * „Српски Народ" вели, да је Герман био у последњим годинама као С а т у р н, који је јео своју рођену децу. * * * Тако вели, а у себи мисли: Био је у последње време као оно Хаџић-Светић; — јер да је могао, он би био прогутао „јоту." * * * На;већа је иронија, што је суд држао за нужно, да у карловачком двору печати орманове. * * * Онај жиг, с којим је поп Стева све „наштемпловао," сувише је велики, а да би још могли мали судски печати што сачувати. + Енунцијације. Само да сам ја нешто онда био у опозицији кад је бан Мажуранић гонио Србе и српство, — показао би већ ја њему. Али кад нисам могао онда, сад сам се диг'о да му се осветим. Васа Ђурђевии Р. 5. Молим, још нешго. Само ако падне бан Хедервари, видићете ви шта ћу ја о њему рећи.

XV. Најлакше се онда позна Је л' ко велик ил' је мали, Кад га когод куди, Или кад га хвали. XVI. Многи лажан дукат Пословицу лажном чини, Пословицу ону 0 златној средини. Јер има дуката Споља су од злата, Спољашност им златозарна, А среда — бакарпа. XVII. Ко од Бога помоћ има Тај је има и од свеца, Тај је има и од краља, Па чак и од кеца. ХУШ. Знате ли шта ради Мој комшија Мела Кад га киша стигне, А нема амбрела ? Он у крчму сврне — За бога, да шта ће! Само што у крчми Покисне још јаче. Деда /Б. „Треба ли народу политика," Тако се зове књижица, коју је новосадска власт затомила и пештански суд није нашао у њој никаква греха. Сад би ваљало да се та књига распрода као алва, па би онда ниже власти од сада више полагале на светињу штампарског закона, него на ревност свога уображеног задатка, кад би видили да забранама својим не убијају слободну реч, него је тиме још већма шире.

Из наше торбице,

дапас сам

Муж. (Дошавши из крчме) Жено, добре воље. Хајде да се помиримо. Ж е н а. Што да се миримо, бог с тобом ?! Та нисмо се ни свадили. М у ж. Јес', јес', имаш право! Е па хајде да се прво свадимо.

Јоја. Знаш ли шта је ново, драги пријатељу. М о ј а. А шта ? Ј о ј а. Ти знаш да сам ја увек пио само бело вино.