Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 38. ЗА 1888. 163

гући схватити у каквој свези стоји капија са Цигином чашћу на нацку. — Та да ми не побегне душа кроз њу — одговори Цчга. Цигани не волу пилиће. Био Цига у авлији неког господина, а кад је полазио оданде, спази једно ниле, и сакрије га под огртач. Но опази га куварица, истрчи пред њега, подигне огртач и показујући на пиле, горопадно се продере на њега: — А шта је то ? — Молим понизно, уватио сам једну врану одговори Цига. — Није то врана, него је то пиле. — Није богме, него баш права врана — одговори крадљивац. — Откуд да је врана, кад је ниле? — Баш за цело је пиле? — Пиле — да! — Е, па кад ниЈе врана, онда на част ти ; Цигани не воле пилиће — и за тим гордо баци пиле испод огртача у авлију. Млада чаша. Даде неки господин Циги једну малу чашу врло добра стара вина. Кад је Цига попио вино, запитаће га господин : — Је ли да је добро ово моје старо вино? — Старо вино је — одговори Цига — врло добро, само је чаша још здраво, здраво — млада. Хтети, то је као и урадити. Између осталих питања запитаће попа Цигана, који је дошао да се причести, још и то, да није можда крао. — Нисам крао, — одговори Цига — само сам хтео, и то баш од тебе, оче попо кукуруза — Кад си, сине, жтео, то је толико, као да си и учинио — опомене га ноп, и рече му колико времена •греба да пости и да се каје. Циганин је био и субаша сеоски. па кад кроз неколико дана види попове коње главе окренуте према житу, а он их одмах похвата, отера их попу и искаше да плати штету за потрицу. — Па кад сам велиш — рече му поп — да нису били у житу, што онда да платим ? — Али они су хтели да уђу у жито — одговори Цига лукаво — а хтети је толико, као да су се и напели од њега. Јако тело Исусово. Већ од више година није се неки Цига — римокатолик причестио, а није ни децу своју водио на причешће. Побоји се да не буде тужен, а затим је дуго премишљао шта да ради. Пошто никако није сам могао да до^е на какву спасоносну мисао увиди на послетку, да мора запитати каквог мудрог човека за савет. Камо ће и куда ће, већ скупи своју џамоглан, па хајд' с њина кантору. Изјада иу своју невољу, а за тим га запита : шта ће и како ће? — На кад није ништа веће — одговори му кантор — ту ћемо ти лако помоћи. — Бог ћете наградити , господин-канторе — реМГ* Још се могу добити сви бројеви ,

че мало умирени Цига — а и ја ћу ти вратити једном доброту, па ћу ти забадава направити и клинце за мртвачки сандук, кад будеш умро. — Ако ти је по вољи, могу те и ја причестиги рече му кантор. Цига с радошћу прими понуду. Враголан кантор изиде из собе и од најљућег рена нареже више кришки у облику ошће, приправив за мајстор Цигу мало подебље кришке. Дада се у мал не угуши од љутога рена, но које како га је претруцкао кроз једњак, а за тим ће сав у сузама од ренове љутине, рећи кантору : — Молим те господине канторе, овим пуцораћима овде (показујући на децу) немој дати тако велику парчад од овог јаког тела Исусовог, јер богме ће отегнути напке од њега. Писмени Цига. — Знаш ти врага, а не писати — рече неки мрки свирач добре воље своме другу, који се с њиме надметао. — А како не бих знао — кроз сред лакта ти душа изишла —, а да ко ли је оно однео велико писмо са три печата на пошту ? Зар нисам ја, хај? — одговори овај са презирањем гледајући оног првог.

Све дужнике наше, којима смо нарочите карте разасдали, учтиво молимо да свако свој дуг у најкраћем року подмирити изволи, јер ћемо при крају године штампати имена свију оних, који нам што дугују за ову и за прошле године. Вересија је утукла многе листове, па нећемо ни ми моћи још дуго овако да нам листу дужници корен подгризају. Зато нека сваки свој дуг одужи, кад ми своју дужност савесно чинимо издавајући овај лист без икакве користи своје. ИЗДАВАТЕЉОТВО „СТАРМАЛОГ.'

КЊИЖАРНИЦУ Л. БРАШОВАНА У ВРШЦУ позивамо да свој трогодишњи рачун изравна јер ћемо бити принуђени да је суду тужимо, ако у најкраћем времену не одговори својој дужности. Уједно забрањујемо истој књижари да сме скупљати предплату на листове наше, јер смо због њене неуредности имали многе неприлике са г г. предплатницима, који су њојзи платили а она нам за то ни јавила није, а камо ли да нам је примљени новац нослала. Штампарија А. Пајевића у Н. Саду.

Књижарско-издавалачка филоксера зовемо оне дужнике, који читају новине па неће да плате или узму да растурају књиге, па викад ни књига, ни новаца. Много пута смо их писмено позивали да плате гато су дужни. Сад их ево јавно поименце износимо, па нека српски свет види који су Стармалог" од почетка до данас.