Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 3 ЗА 1889. 19

{о§<1 те§ Р1б<;а! — Срећа је што је то мени пало на ум пре него коме другоме, н. пр. Аци Зубу, Соко ловићу, или другом ком српском поборнику, — јер ја ево таки излазим и са леком пред вас. А лек је овај: од сада треба редовно у буџет Матице српске стављати и ову рубрикЈ: ,на хонорар истражној комисији 200 фор." — И онда пико неће моћи Матици Српској наћи замерке, осим ако што не прокљуви г. кап. Рајин. * * •» Ја не знам што се мој густ не олаже са густом краља Милана, — (а иначе по разним купатилима приповедају да он има добар густ. 0 народу не ћу ни да говорим, јер њему ретко кад дође до густа — а баш маого му и не густирају). Ја, на пр. не волим наименовање аатријарха, па се то у мени укоренило тако, да не марим ни наименовање председника академије, ма то и најученији и најзаслужнији човек био. Да је академија г. Чеду слободно изабрала, ја би све његове књижевне заслуге метнуо на вагу и скинуо би му шешир, т, ј. мој (и тако је већ изабан, па треба други да купим), — ал као наимоновани председник таки ме потсећа на Рермана (мал' не реко на Бонтуа), и онда таки изгубим густ читати и ону изјаву која је као неки чамац измишљееа, да га пренесе из тонућег брода Р.рашановог. Иначе сво академије стоје на тој висини (т. ј. ако не виси о чијој ћуди), да су кадре себи председника изабрати, а поелужитеља и фурувџију макар им ко и паименовао. Али наравно, кр. Милан са своје висине још даље види него све светске академије, и ја знам како он умствује, — он ко вели, српска академија постоји тек од две године, она је даклем малолетна; она истина може најнаучније ствари претресати, и у најозбиљнијим питањима меродавна бити, али као малолетној тек јој се ве може допустити да себи још и нредседника бира. Наравна сгвар, после двадесет „0, — о!" — чудио се м. Салантаћ. ,,А је си ли ти твоје истеетерио ?" „Валда сам спао с крушке онакадрва да тестерим." „А ферштер?" „Ха, ха, ха, ха! Какав ферштер? То сам се ја само шалио. Не зна он сиромах ни да смо ми живи.' 1 _ — _ — — _ — _ — — —

„Ао, првог ти м. Салантаћа, и оног ко те је послао овамо у село!" — разрогачи се м. Тозгало. „Зар се тако шали ?" „Е, тако је, кад се ко наједе шљуке, онда, знаш, постане — „вициг." Сад већ шта је ту је мислио је у себи м. Тозгало; да се сад једи — не кошга ништ, т. ј. управо кошта па није ништ. Мајстор Салантаћ међутим спазив „приближавајућу се" сека Персу, и не желећи да због тог вица дође с њоме у „конфликт," пожели скромно њојзи „добар дан" а њему г збогом" и изгуби се кроз капиџик. * * * Кад бих рекао да је на оном остало, морао бих слагати, за то да чујемо шта је даље било. Дође једаред м. Салантаћ код м. Тозгала а ту се баш

година академија ће бити пунолетна, па онда ће већ и кр. Милан попустити, и онда (ако не пре) шат се и српска академија изједначи у праву, које имају све друге академије овога белога света. * # * Много је теже доказати нама угарским Србима, да ни после двеста година још нисмо пунолетни, и да је Тиса старији и зрелији од српскога народа, и да он, као калвив, боље зна него ми, каква црквена поглавица нама православнима треба. Но пошто смо ми право нашег пунолетства упражњавали све до год. 1881., то се у Пешти можда схваћа да смо ми сад престарили, — па нам ваља дати старатеља (да још већма остаримо). Али можда мисле да смо и болесни, па нам треба куратора. Ја не знам шта у Пешти мисле (а деси се каткад да ни они сами не знају) — али знам да би добро било у свакој прилици показати, да нисмо ни престари ни болесни, а то би најбоље показали, кад би „Браник* и „Застава" ушћиз ипШз подигнули онај теретни камен, под којим се већ од неколико година гуримо и стењемо.

Ћира. Мени је већ догрдило слушати, шта људи све гатају о смрти покојнога престолонаследника Рудолфа. Спира. И меви. Али чиме би се могла запушити уста томе свету, који такве разноврсне гласове проноси ? Ћира. Ничим другим, само

Ћира. Ти си био скоро у Пешти, па кажи ми каква је онде пијаћа вода, кад већ толико на њу вичу. десио и натарош из Ц. Измећу осталог разговора почеће Салантаћ како би он вшао у Ч. па не зна како би то најјефтиније могао. „Та ми се баш сад о томе разговарамо, дода м. Тозгало намигнув на натароша, ето ступи у наше — ал' не не, не смем ти рећи јер ти можда не ћеш хтети па..." Да шта? Само ти кажи, зашто да не ћу ?" „Е знаш то је тајна. Могу ја теби казати, а ти онда да нећеш. Несмем." „Та шта нећу? — почео је сиромах Салантаћ већ да се куне — што не би ? — Знаш валда да ја нисам од оних. . ." „Кажите му, пристаће он зацело знам ја" — почео је већ и натарош. „Е пп добро, ето ступи у наше друштво, у такозване „фрајмајере", ал' о томе ником ништ, па се возиш на железници увек у полак цене. Само ћеш сад кад ступаш у њега морати дати 30 новчића и после свака два месеца по 30 новчића." „Хоћу што да не? Ја и тако често путујем. Ал' како ће касир знати да сам ја у том „фрајманском" друштву?" „Та није „фрајманско" бог те видио, него „фрајма-

са голом истином.