Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 3. ЗА 18 21

Ту ће једнодушност Да цвета и влада". Тако ће и бити. Том се надат' смемо, То јест, ако тебе У њ не изберемо, Тебе, и још твоја Три-четири друга, Тисиних Каврга И банових слуга. ж.

К^\ Ђука. Зашто се г. Матић ограђује против „Заставине" критике шЛ '/•'• /ш| Ш у Шука. За што ?! Па можда човек има п Р ав0 - То ћемо тек видити, кад беседа изађе штампана. ^ Ђука. Та добро, добро. Али зашто се не ограђује у своје име, већ у име покојног Панчића? Шука. Та знаш, „Застава" му је преговорила да му је беседа била здраво жалосна, а он је ваљда сад хтео да докаже, да уме и нешто с м е ш н о рећи.

У споменицу једном крчмару. Ој крчмару, утехидо једина, Као што је вода твоја невина. Исто тако желет' нам је слободно, Да и вино твоје буде неводно. (1863.) —аПровеселио се, Оде чича Лекерин у Сегедин на нијацу. На пијаци види једног магарца, а он кадгод види магарца увек му падне на ум каква магарећа шала ; — тако и сада. Магарац је био у кола упрегнут, а мој Лекерин пристуии и замоли га да га пусти, да магарцу нешто на уво пришапне. Овај му то допусти, Заш' да не допусти! ? Чича Лакерин упали трунак труди, па да нико не види спусти је магарцу у уво, док му је шаптао. Магарац, кад осети бол, нагне у бег. Једва га зауставише, пошто је силну штету начинио по пијаци. Магарчевог газду одма позбаше на одговор, али овај им рече да није томе крив, него ен' онај чича не знам шта му је шапнуо на уво, па — је на то таки почео скакати као бесан. Дај сад питај чича Лекерина, шта је магарцу шапнуо. А он одговори: Рекао сам му да му се брат у ђали жени, па га је поздравио да му дође у сватове. А магарац мени одговори: „Цоздрави ми брата, да му у сватове

не могу доћи, и баш ми је жао што не могу, ал за то ћу се ја овде мало проиграти и провеселити". Па пгго рече то и уради. Широкобилац.

У з о р, (Јул. Штетенхајм.) Трима сам се лепојкама заклињао живо; па ни једној од аих нисам учинио криво. Заклетву сам одржао, али свима трима, Зар ја нисам узор живи над свим узорима? Др. Казбулбуц.

Одважни Француз. 0 једном паришком шустеру, који се хвалио да се ни од чега неће уплашити причају ово : Двојица се договоре да опробају ту његову хваљену одважност. Један јави шустеру, да му је пријатељ умр'о, и молио га је да дође да пази на мртваца. Шустер драговољно пристане, а како је врло много посла имао, понесе са собом и свој алат, да би при том и радити могао. Око поноћи донесу му црну кафу да не би заспао. Кад је кафу попио, заборави да је код мртваца те поче весело певати и чекићем по цинели ударати. На ово устане мртвац и рече подмуклим гласом: „Кад је ко поред мртваца нека не пева!" И опет легне. Шустер сасвим флегматично устане и лупи мртваца са чекићем по глави и рече: „Ко је умр'о нека не говори!" Мртвац ђипи из сандука и ни на ум му више није пало, да опроба шустерову одважност, јер 14 дапа лежао је од главобоље ! С мађарског Ј. Воцин-Мањин.

На по уста, Дошло Циганче да јави старом Дади, да им је крепала кобила, а са њом и ждребе. Знајући строгост старог даде поче овако из даље: — Наше кобиле нема. — Па где је? упита стари Цига. — Крепала је, одговори Циганче. — Не брбљај на сва уста, осече се на њ' матори Цига. А Циганче тад сасвим наивно, метне два прста преко среде уста и само кроз половину промрмља : — И ждребе. Прибележио: Кеверишанин.