Starmali

122 „СТАРМАЈШ" БР. 16. ЗА 1889. > V* ,у< *94аи#»?4«фЈМ>4в«^*! <

рист, а ђаво је већ узео ушур. Пера Тодоровић је у подлисдима постао прави српски Зола, подигиут на трећу потенцију (или импотенцију) и генеалози доказују, да је Иера брат од рођеног стрица Пол' де Коку и да је он Еокачијева стрина. Још и то чујемо, да ће г. Тодоровић да напише нов »Декамерон," који ће се моћи употребљавати у вишим девојачким школама као читанка за будуће матере, које ће рађати уреднике „Малих Новина" или „Добар а Петит жу р нала!" Пред видовданску прославу изашла је једпа В асилиј-ска наредба од бачке епархијске вла сти, која аабрањује српским народним учитељима и свештеницима, да не смеју изустити: „Слава ти, кнеже Лазаре и Милоше Обилићу! Вечна памет мученицима, јунацима косовским !" Ко се од њих усуди да то изусти губи хлебац, и не само хлебац пего и црнп лук и висело млеко и цушпајз и печење и може таки ићи у Назарене, ако хоће да ие умре од глади, јер назаренске епархијске власти и њихове ексцеленције и каваљери гвоздеве круне, пе забрањују славити своје славне и заслужне претке, ^ ожда већ и за то, што Иазарени још нису тако сретни и блажени, да имају своје владике и администраторе сл 36.000 фор годишње плаге, који 6ј , у оскудици других пречих послова, растреоали своје нрашне ћилимове над главама народа. Јављају, да је неко изумео тако телеграфирање, да на телеграму изиђе истоветан рукониг онога, који телеграфише. Ово ће бити врдси добра клопка за хватање лопова и зликоваца. Сад само трсба замолити свакога лопова. који је у бегству измицајушти, да од куд било телеграфише пајближој полицији макар неколикз речи. Ова ће га одмах познати но шакопису и сретно ће га укебати, Бадава XIX. век напредује Ш0ДЖЖОТЖЖ. Заложена пуница. X у м о р е с к а н а ж н в <» т а. (Свршетак.) Иначе обичаваше Марко у сличним приликама фрак У јутру искупити, а по подне га опет заложити. За ту операцију дабогме, иште се нешто мало новаца, —- а у тром грму лежи зец. Данас Марко не има ни пребијеног парића. Ко би могао и сањаги, да ће нови председник доћи још пре нрвога ! баш сад при крају месеца, кад и најбезбожнији дијурнисте посте, као да су калуђери. Марко је очајавао. Дошавши о подне кући, да пости, бијаше силно намргођен, пабрана чела, мрка погледа, ну јан и срдит у исти мах. Жена му се уплашила, а пуница се пренеразила, кад га угледаше. — За име жива бога, шта је? пита га забринута жена. — Синко, синко. птта ти се догодило ? пита забринута пуница. Марко ћути. Еј, еј, синко, кад дете ћути, онда ни рођена му

у свачем. Од сада даклем полицајски носевп неће вредити ништа и треба их ставити у пензију (или у футрол); од сада ће се бегунци хватати сами, ако не баш својом руком а оно својим рукописом. Гарашапип је дакле побегао из Србије. Од како је министарску столицу обесио о клин (о који је могао и што друго обесити) све нешто није имао мира: особито му се чинио опасан Пера Тодоровић, јер му је све пешто заилазио за леђа те је у његово име писао и говорио у „Птит Журналу." Ко зна за што је он и побегао сад из Србије? Можда му је Пера оставио за леђииа какве зле нп следкце, јер тп мали новинари могу у многоме да шкоде великим људима. То су вам некп натурф и л оз о фи.

Пред прославу раваничку. Већ читамо у новипама оглаее угоститељске и трговачке, како препоручују своје артикле „счд пред иро славу рпваничку " Мал' те нећемо ових дана читати и оваке огласе : Сад пред нрославу раваничку нрепоручујем моје капљице од зубобоље, и ко год од њих узме 10 капи на памук и у Раваници метне на зуб, неће га код куИе зуб болети (догод се буде бавио у Раваници). Др. Коте (пита.) = Поводом славе раваничке нродајем Вилхелмов крв чистећи чај за сремске жандаре, који ће бити одређени да трчкају тамо амо, те ће кад буде теј пили још и више трчкати. — ђ. Боте синови препоручују владиаим органима своја звона, која се могу упогребити и прогив најневинијих говорника. Упутство за унотребу : Чим који незваничник отвори уста, ваља ошгро зазвонити, те му се ни словмајка не зпа шта му је. Говори дакте, шго се догодило, — па да тражимо лека. Тек сада Марко Тепсија нрикупи сву снагу и изјада им се. Посве истински изказа им сву своју голему невољу. Без фрака или бнр без црпа капута он је данас пропао, изгубљен човек. — А ти заложи венчани прстен. домисли се Марко ва жена, (као што видите, ни она није била мање великодушна од мајке своје). — Лест, кад пе би био већ заложен ! муклим гласом прошапта несретник. Сви замукпуше. Оваки разлози не дају се побијати. — Е на ја ћу покушаги да нешто урадим, — јави се напокон нуница. И у трен ока већ је била заогрнула плашт, насадила на главу шешир и брзим корацима створила се на улици. Она је добро знала где Марко залаже своје ствари. За једпо по <ата ето ти пунице натраг. Нашла је кћер своју у сузама, а зета погружена у запећку. — Шта ту цминдрате! повика пупица, али не напрасито, већ неким нежним, бадрећим гласом. — Све ће бити добро. Его чуј. Нисам ни ја тако извештала, да за, мене Чивут не да ни прЈбијене мангуре. Ја застуиам вредност од најмање пет форината. При том се љубазна пу-