Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 23. ЗА 1889. 179 У>и«в99«9«««е«е9в98«^**!®ввв«*®9ее*«99®9®^>ев«9ее«®»5«е«е«««««9«е«ве®«5«9«в«е«в«$««9е«^>«^^

Чујеш ли ти, мајко божија и сви свеци, да појед ини општивари своје земље смеду и у малим парделака извајмљивати, а кад то општива учиви, онда смо „на прагу велике опасности," ма да се тиме по могло и поједивим сиромашнијим грађанима и општина добила већу хасну него икоје пређашње године, Чујете ли јупитеру громовниче, што су свештеници у Н Саду усудили радовати се, што је изабрата добра и опробана учите&ица, па сад је у реду да насрћемо и на те свештевике, које смо ономад сложно изабрали, и који су се до сада најпримервије владали. Чујете ли ви седмера пебееа, да се старива Јефтић усудио имати своје уверење, па сад треба заборавити, шта је тај човек кроз дуге године радио у бесплатној служби народној, него ваља у дубокој старости његовој замахивати на њега са жигом непоштења. Чујеш ли ти, „Стармали", и ако чујеш зар смеш још ћутати ? — — —*) Један неутралац. ") Чујем, — и за то примам овај чланак без измене, довде, ал даде не. Него чујете ли ви, „Заставаши," и ви сте примили велику одгогорвост ва себе, допувили сте оиштиву са члановвма, о »ојима тек морамо да питамо „ко је тај, — или овај ?" .Сад се држите, јер праштања нема. Покаже ли се да вам је избор добар, овда вам скочише аћције, буде ли гиксера — тешко си га вама. Једно вам могу рећи унавред да сте фалвли. Ви се извињујете да за то нисте бврали неке дојагстње овппиваре, што ти радо седе код кЈће а у ОЕШтвву ве долазе. А где вамје била памет да извесете вредлог, да од сада буде не само активних него и почасни огппввара, па онда да сте све оне, који волу и седити код вуће и звачи се општиварима, те да сте изабрали за почасне онштинаре, ва мирва Бачка, сита и коза, спашен и кувус. Стармали. И данас нисам заостао. Одосмо сви заједно на аду, и кад г. Андра расподели, где ће који од њих са пушком стојати, упрти и мени неку грдну тољагу, и постави ме у крај пута, са налогом, ако би лисица овуда пројурила, да је повитлам оном тољагом тамо к њима. Добро, то сам разумео, али кад се они већ подаље наместише, почеше мени по глави разне мисли врсти. . . Ако та лисица случајно баш на мене насрне ? ... Па ако ме својим оштрим зубима закачи??. . . „Хе—хеј!" развичем се ја. „Нс, шта је?" упита ме г. Авдра иза неког подаљег цбуна. „— Је ли, баћа Андро, а хоће ли лисица и да уједе? и „Иди с богом страшивицо", — одговори чак г. Милан из другог краја, — „та ваљда ће се она од тебе и од твоје батине пре поплашити, него ти од ње. Кад сам ја оно лане на курјака" — — — И ја бих сад по петстотинити пут чуо причу о курјаку, кога је г. Милан хшео убити, да ми не сијну кроз главу друга мисао • „Наопако!! Ја овде стојим између њи тројице, т. ј. између три ватре, па ако који опали, па таман мене „Хе—хеј!" разјапих ја вилице, што боље могу. — „Та који ти је враг?" — сад ће дебели г. Милош рећи, — „и ти еи ми за лов! Па ти ћеш расплашити и чворке, а некмоли лукаву лију! Шта ћеш срд опет ?" —

ШЋира. Сад се у листовима наше браће Хрвата живо претреса питање, које смо ми срећно прекужили, — иитање о фоСпира. Па нека иде природним током. Аа кад си о томе повео реч, знаш ли ти којем нашем калуђеру иде највише у прилог писање фог-етично. Ћира. Не знам, Спира. Г. Емилијану Радићу. Јер знаш, о њему се говори да је „светски" човек (т. ј. човек од света), па кад се то вапише по правилу фонеткке, онда ће се ваписати да је „свецви" човек, и онда мвоги могу помислити да се вл8да он по свецима.

П у с л и ц е. Нисмо посвећени у тајне одношаје Србије према Бугарској, аш то знамо, да принц Кобург није миропомазан. Помазати, — ако је само до тога стало, и ако то жели, могу га најскорија времена, не само миром, него и ратом.

Л. Ал Бугари ваљда за љубав шаптачу своме неће тражити р а т а са суседима, пре ће рећи р ат о с непризнатом кпезу свом, И тек кад ме сви тројица уверише да њихове цеви нису ваперене на моју страву, умирих се мало. Сад заћутасмо. Г. Андра писну ситно кроз његову ловачку свираљку, у знак, да је нешто опазиА и да мирујемо . . . У мени се срце узверило. па лупа, боже, лупа, да би га чак и она лисица чути могла. Враг би ме знао, шта ми је било, али сам оном батином тако измахнуо, и тако се раскорачио, да би вола убити могао кад би онуда пројурио. У један пут са г. Андрине стране чу се громогласно: дан!!! а у тај мах лисица закефћа као какво штене: ијау — ијау — ијау!!! Поче се онај шушњар иза моји леђа кршити, јаук се мени приближи, а у тај мах ја шта мислите? . . . Ео ме год познаје, неће ми чисто веровати, али на моју част тврдим, да није трајало ни 2 минута, а ја сам вам био у врх оне дивље крушке, што је уз мене стајала ! . . . Како сам се на њу испео, кад сам се тамо створио, то и сам незнам, али доста вам тога, да би и најбољи акробат могао од мене онда научити, како се брзо пење ■ Са мога „високог положаја" видех само још то, да неко божије створење, које је наличило на велику жуту кују овчарску, али којеје свакојако било та јадна лисица, протрча испод мене сва крвава, и тек подаље од моје високе „ложе" опружи се, и испусти своју невину душу... . Међутим су сва три ловца дојурила била за оном *