Starmali

218 „СТАРМАЛИ" БР. 28. ЗА 1889.

лијан може трошити колико год хоће, само кад то не иде у корист народву. Новипе пишу сада највише о Едисоновом ф о н ог р а ф у, као његовом најважнијем и најинтересантнијем проналаску. Јест, новине у незнању свом тврде, да је фонограф измислио неки Едисон. Но то је по грешно. Ако хоћете да знате фонограф је измислио др. Стева Павловић, лицем уредник „Нашег д—а". Ко не верује нека чита у његовом листу, како се портир у Фиуми од доле разговара са „штумадлом" у трећем спрату кроз — фонограф. Ви простаци мислите, да се у хотелима говори кроз цев за говор, иди у новије доба кроз тедефон, али ви се љуто варате, ено Стева Павдовић у оноу чланку двапут вели, да се портир кроз ф о н о г раф разговарао. Даклем је фонограф мзмислио Стева Павловић, а Едисону вратите капару. Од свију шатриначких новости најважније је, да се састао сабор у Будапешти, дакле су прошле ферије, т. ј. слободно време. Од сада дакле нема од слободе ништа, сад је настала парламентирајућа радња, и ено већ су интерпеланти почеди ламентирати, што кнез Естерхази поштује и немачки језик и немачку уметност, кад Немци нису нико и нпшта, све саме Јарачке Швабе и манастирске куварице! Познато је, да је речени кнез у своме дворцу у Тотису назидао позориште и довео бечке глумце да играју онде у Тотису. Али Мађарима то није право ; Тотис им не годи! Пон Аћим шиц — (не ваља ово перо), поп Аћим шпц — (ни ово неће да пише), поп Аћим шицки парох (но једва једанпут!) у последње време (камо срећа да је последње!) бацио је Бизмарка за шараге, јер ето о Бизмарку не чујемо већ толизо дуго вромена

ш®джиет&ж. Ењжжевник, — ПРИПОВЕТКА, (Наставак.) Кад је дошао кући, погледао је до душе на ето и на раштркане хартије по њему; али није покушао, да што нанише. Није хтео, т. ј. није му се хтело а кад му се што не ће, онда га не може натерати ни онај што ведри и облачи. Такве је нарави, па мирна Бачка ! Та и на испиту је пао са те проклете нарави. Наравно, јер да му се хтело учити, он би учио; да му се хтело што знати, он би и знао, те тако не би професори ликовали Велизар легне врло рано. Не хтеде се сад напрезати умно; хтео је, да му мисли преко ноћ набујају па онако одморан и свеж да пристуни раду. Спавао је као заклан. Кад се пробудио, није му у први мах било јасно све, што се јуче догодило. Тек по мало му се поче ведрити пред очима, и кат му се разведри са свим, скочи из кревета и стане пред огледало. Да ли је то тај иети Велизар, који је јуче пао на годину дапа? запита огледало а огледало му одговори, да

ни речи, а о поп Аћиму шиц — (до врага. . . с тим пером, дајте друго!), а о ноп Аћиму, шицком пароху, излазе у „Заетави" читави ђурђеви стубови, и дижу до небеса (или баш до беса) славу попаћимову, тако да му се ћелепуш узвисио изнад Ајфелове куле, а ђонови (не мислимо за сад образе) од ловачких му чизама газе чак по дну најдубљег бунара пирошког. Ових дава је био г. едор Николић, кикиндски посланик, у Бел. Кикинди, и како „Садашњост" прича, дочекан је врло свечано. Свећану тишину није узнемирило ни једно : Живио, ни једно: Иљен ! Међу оно неколико дочекивлча, беше и одветник при судбеном стоду Д у ш. Само нам „Садашњост" не каже, да ли је господина барона хладан или топал Д у ш дочекао у Кикинди ? (Ал да се манем даљег причања, мрзи ме говорити о тој ствари!) Доста то, да је г. барон нашао у Кикинди — што-но веле Немци — свој Хајм (бар се управитељ парвог млина зове Хајм, а и он је сејао брашно при дочеку). Штета само што је умрво „Српски Дневник" и што је престао писати ђура Бекић, па да се тај славни дочек обесмрти и овековечи ! Кажу да је г. барон частио своје бираче добрим дуваном, каквог ови дотле никад пи мирисали нису. Ал престаје и о том разговор : дуван је изгорео, мир пепелу његовом!

П у С Л И Ц е, ©. Трубадури тројнога сав<за веле да је Гдедстоп права беда. — Од тог (као и обично) ваља само половину веровати, т. ј. његова победа (извесна). је не само тај исти, већ да је можда још и, но, и тако даље. Велизар се насмеши и поче онако босоног да хода горе-доле по соби. Нролазећи тако ч^сто поред огледала. | примети своју чупаву главу и замисли се. — Тако ћу се од сад чешљатц, рече одважно. Генијална треба да ми је фризура, треба да ми је цела спољашњост. На хаљине не ћу много пазити; тек само да сам обучен. Та не ћу имати ни времена обзирати се много на тоалету ! Шта да почнем данас ? Песму ? Новелу ? Трагедију ? Трагедија мора бити из ерпске историје. Душан, наравно Душан. Ала је добро радио, што је живио и што је био тако славан, бар је достојан предмет за мене. Или да узмем Вукашина ? Тај обешењак био би такође добар предмет. Но, промислићу се, на сваки начин промислићу се. Велизар се тако занео, да је почео гласно да говори и све већма да виче; на ту вику отворе се врата и мати му уђе у собу. — Велизаре, шта вичеш тако? Да ти није зло ? запита га брижљиво. — Мени ? 0! Није мени зло, само сам почео да се заносим . .. одговори Велизар. — Аха, знам, знам. Учиш лекцвју. И време је, сине. Кад ће бити тај твој испит ?