Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 29. ЗА 1889. 229

Славне лубање, Један Дебрецинац оде у Беч, па кад је свршио свој посао остану му још неколико празних дана, које ће да испупи шећући се по Бечу и гледајући разне знаменитости. У то време бавио се у Бечу неки Шваба, који је у Пратеру показивао свој иутујући музеј. Он ће можда и у Дебрецин доћи, али ко зна кад. Еле Дебрецинцу се прохте, кад му се већ лепа нрилика дала, да види и тај славни музеј, да види „и то звер." На једноме столу у томе музеуму опази он једну човечију лубању. — Чија је то лубања? Зна ли се на чијим је рамевииа та глава била? запита он газду од музеја немачки али са чисто маџарским нагласком. — Зна се, како се не би знало Немац се сети шта ће Маџар-емберу годиги, пак нродужи : то је лубања славнога маџарског јунака Ракоција. Дебрецинац се саже и пољуби лубању пун пијетета па пође даље. Мало подаље наиђе он опет на другу човечију лубању, која беше много мања, него она прва. — А чија је ово била глава ? запита Немца. Овај му одговори : — И то је глава тога истог Ракоција, али из доба кад је још био млад дечак. Дебрецинац, у своме одушевлењу смео је с ума, да Ракоци није био какав орао од две главе, (шта више није ни полео те тице) -- он се саже па пољуби и ту главу и оде пун задовољства из музеума.

Живот, смрт. Сретан је онај коме је Свемогући дао да сме, За вино и мому живет' А за слободу да мре. Банаћанин.

Досетке, наивности и др, из дечијег света, Пролетос аоизницаде овде онде по нашем дворишту зелене травчице. Тек биле помолило своје главице испод потклобучених грудава. Мума дође па ушчупа неколико. — А како би ти кидала цвеће?! — изневадих је ја шалећки иза леђа. — Та откуд да је то цеће, кад нема оно што се милиши! — одговори она. љ, л.

— А ди си био бабо? — запитаће мали Славко свога оца, која читав дан није био код к^ће, већ тек у вече дошао кући. — Био сам у пчелињаку, — одговори му отац, који пчелари у велико. — Па шта раде пчеле? — запптаће Славко даље. — Поздравиле су те, да будеш честит, — одговори му отац. А Славко на то радознало:

— А је ли ме и она поздравила, што ме је опдд пецнула ? Љ Л. Наш Јован иде у четврту гимназију, на мало овде, мало онде, научио вазда песама., те увек зја. Мали Жарко кад кад га слуша, као да се диви ијестеству" његову (а Јован је баш приличпо грлат) а много иута и он удеси за њим, како већ он што нагоди. Једном Јован, колико га грло доносило, певао ону песму „Хајдемо браћо", а кад је дошао на оно ,у жарку Африку", Жарко држећи, да Јован гу њега мисли, упаде певајући: „У Јовапу Африку". . . љ. л.

Било више деце на окупу. — Децо, ко је жедан ? — заиитаће Рајко, којем је било тек око нет годиаа. — Ја — одговори његов мпого старији брат Неца, — Па идп донеси воде — рече даље Рајко. Неца простодушно устапе и доиесе крчаг са водом. А Рајко ти се жедан навуче воде, па се онда слатко и лукаво стаде смејати, како је преварио Нецу, те није он сам морао ићи по воду. љ. л.

Моја мала нећака Вукосава обукла нову хаљину и обула нове ципеле, па се све огледа од мила. — Ала си лепа, Мумз моја! (Мумом сам је звао) — рекох 10ј ја. — Е, а кад немам сесил! — рече она набусито, као да протестира, што јој несу и шешир купили. — Па даћу ја теби мој „сесил", — рекох ја, на јој натакох свој шешир на главу. А за тим се станем чудити, чуџгги: — УФ> како ј°ј само лепо стоји тај нови „сесил* ! (шешир је баш био нов.) — А ја га не волем — рече она испод шешира, који јој пао скоро на рамена. — А за што Мумо? — Јел је помлчина у њему. љ. л

На школсном испиту у II. разреду. Учитељ: Вита Гавранчић ће нам казати поздрав богородици. Вита изговори лепо „Богородице дјево* словенски, а после преведе то и на српски. У том председник прозове Мију Малушевог, да даље говори, што ће га учитељ питаги. У читељ: Кажи ти мепи, Мијо, ко је поздравио деву Марију са тим речима? (Одговор је на то требао бити : архангел Гаврил). А Мија с поуздањем устаде и некако торжествено узгласи: — Молим, господине, Вита Гавранчић. љ. л.