Starmali

200 „СТАРМАЈШ" БР. 33. ЗА 1889. /

□ • Ипак је Анђелић био као неки пророк. Нонамештао је бербере за кураторе. — Баш му се слутило да ће доћи до бријања богословских професора.

^). „Стармали" пристаје и на то, да Аца Зуб за време нашег сабора добије дупловане дијурае, али да их у Пешти попије.

Д. На то ће Аца лакше пристати кад чује, да ће у Карловци бити само једна гостионица, — а у Пешти има их на тисуће.

Ч-. Тиса је, персоном својом, баш висок човек, — даклем дугоња. Ал кад се сетимо дуга који земљи оставља овда видимо да нема пара (г. ј. у каси).

Ђука. Шта велиш, Шука, кад би славни суд мало зажмурио према нзшим несретницима, што су у затвору ? Шука. То би био ћорав посао. Ђука. А кад би их баш са свим пустио, шта би било од њих ? Шука До сад су били пусти, а кад би их суд пустио, опда би били још пустији,

Ђука. Ала бога ти, може ли се видити та филоксера ? Шука. А да да може. "Бука А ди ? Шука. Најбоље се види у празним бурадима.

11ет и два приде. I. Од књижевне крађе Нек нако не зебе. Само што украде Нек — држи за себе. П. Новивару дужност Свакдања налаже Да нам што год каже; А он опет нама Што каже налаже. Ш. И најлепша мачка Има оштре нокте. Тог се сети, када ти се У брак ступит' прокте. IV. „Трпи, душо, бога ради!" — Е па докле тако? „Док не дођеш у рај, У рај ил — у пак'о, в V. Лонције се људи зову, Који својој жеђи гову, Па једнако пију, пију, Без краја и конца. А да како с' жене зову, Што пију из л о н ц а.

ску песму трагедија, трагедију велика епска песма на прилику Омирове Илијаде, и тако све даље, док није опет дошла балада на ред, па лирска песма — врзино коло. Али једно није видео, није видео, како га момци гледе и како намигују један на другог. ђока је то видео, али се чинио невешт; знао је, шта ће бити, на нек буде. Није дуго трајало, али по која подскочица прне у вис. Велизар је слушао једним ухом, те прву није ни

разумео:

Недеља је, није пост, За асталом чудан гост, Па све мисли, шта ће, ди ће, Ал' господин биће, хеј! ђоки је опет наспело, да искапи чашу; међу тим је коло ишло даље и баш пред Велизаром поче једно момче: Знам и не знам, али знам Да „господин" не зна сам, Шта ће цела Бачка каз'ти ; Кад ће се показ'ти, хеј! Девојке се почеле смејати а момци један лругог храбрити и позивати на даље песме. Велизар се почео мало врпољити по столици, али не због песме, већ са враголастих, логледа девојачких; ко био је на чисто, кад је чуо оиу.песму: ,

Лено пева тица кос, У фрке је писав нос; Да л' су такви — Бож' опроети Сви варошки гости, хеј ! — Хајдмо кући, да обучем паорско одело, рете загушљивим гласом ; и ово мало одушевљења, што е&а накупио, развијаше ти незграпни наори. — А зар мислиш, да нас не би познали, одговори ђока. Чим бисмо сгупили у авлију, било би урнебеса, те би ти њих одушевио а не они тебе. — Па шта да радим ? — Иути и одушевљавај се из нова ? — Али ја морам — Кад мораш — Већ не знам, шта да почнем и чим да се одушевим ? — Па чекај до вече кад буде мрак. Онда се обуци па ради шга знаш. Велизар стисне тронуто руку своме пријатељу а овај је опет осећао погребу, да искапи чашу. Шастав1Ше се.)