Starmladi

Бр. 19. и 20.

— СТАРМЛАДИ

Стр. 157.

Шта је ново? Што рекла Фрајла Регелуша. — Или: „Ајд да се дизанимо". Доста незгодан нјслов , а да се човек може згодно извући, те због г н што к не каже ништа. Онј у ово озбиљно в^еме могао сам и озбиљнији наслов (молим да пазите да не сложите наслон) наћи, али ми новинари смо вам јако поводљиви (ао неког поведу за улар, а по неког за беочуг, који му је кроз брњицу провучен; разлика је тада оног којег поведу за улар привезује за јасле, а оног за беочуг, да им мало поигра шаравца. Наша мила госпођица Моргењача, она вајрадије игра маџарца — а њезин курмахер је опет страстан играч бечког гаљка. Изволите ви сад то ваљање и цупкање саставити — па ћете видетл шта ће испасти. Све, само слога не. Најпосле која нам је вајда и од слоге. Ето, недавно је била гђа слога да се купа у Илиџпа како је она љубитељка слоге, а она склопила с окупаторима слогу, те се из те њихове „модерне љубавне слоге" з=злегло 200 примерака за Босну, и још приде је „акт" те љубави објављен преко славне дирекције државних железница, која воли тако по неке ексемпларе да Фрај воза — и јавља кад и у к^је доба воз полази, за које од сваке „објаве те љубости" још екстра 200 крунаша плаћа. И пошто се госпођа слога тако фино избањала и окупала нема више ништа о окупацији да дивани. И еад смо још само љубопитни на с р п с к и глас, шта он на то има да каже — или ће и прозборити у виду објаве дирекције државних железница. И тако видимо да ових дана није за то надао снег да помори евет, него да свака зверка свој траг покаже... И ту онда човеку дође да накриви шешир и запева познати бећарац: „Ала пара удара!' Али куд сам ја забасао, у главном ви требд од мене најозбиљније да дознате шта је ново (најшаљивије ће вас известити Фрајла Регелуша), јер држим, да ми се не приличи у озбиљно време да се шалим, лудирам и шегачим, као каква мала мајушва „застава" и њезин Тикван Будаковић, (ресте Брадваровић), што сад лупа тикве у „Застави" за своје телиће. Најпосле не замерите што вас тако на широко гњавим. Знам да вам није стало до гњаваже, јер коме је стало до гњаваже тај или нека купи какав роман од Бошка Петровића или још ј(Фтиније купи „Заставиву" крајцарушу па је прогњављен изврсно, кад прочита оно шегачење: „Шта је ново?", које кад прочитате а ви знате о балканским приликама толико исто колико сте и пре знали — изузимајући што уједно недознајући о балканским приликама — дознајете радикалске неприлике те из целог тог шегачења дознаје да имате посла с препреденим обешењаком обешењаковићем, који изврсно игра „думер Аугустина" и тако мајсторски прави глупаве чланке, да у први мах изгледа да их најглупљи члан редакције пише Др. Сос. Али

апропос! Не би ли ми могли рећи зашто банкротирана „Застава" не истакне опет Фирму? Ко јој је госа? Сигурно је Јаков за то своју скинуо, што ма колико му образ био дебео као опанак, — није ни ов бивол и ако је престао бити магарац, па осећа шило буђења н ародне свести — којим га и његови рођени гађају. Оно у давашњих неких радикала тражити евести, не би је могао наћи ни рентгеновим зрацима. Срећа је још што имамо наше поркеташе или управо подрепаше... којп су евој ски спровели начело „свој своме" и остварили „друштво за штедњу и узајамно потпомагање". — Еј па дотле Србине, а куда ћеш више! А није несрећа ни што имамо свеену младоерпску омладину, коју можете наћи увек на „раду" у „народним пословима" (код Ливде) с Пушибрком на челу. Она ревносно третира животно питање свога — стомака. Те испитивајући Линдино пиво долази до закључка да еваки омладннац мора устати на ноге (ако може!) да поведа најенергичнију и најозбиљнију борбу за опстанак — лични ; те уз омладинску химау од нашег омладинца: „Али нами стига, панас није брига!" проводе дане. Има вам међу њима либерала, кверикала, социјала — и исиичутурала, једном речи свега и свацега — само Срба не. Сигурно се људи плаше Јаше, Бале и Кошута, да их због њихове велико српеке џентријске пропаганде не похапсе. Напослетку у ово озбиљно време је и боље кад човек ћути — него којешта дивани као на пр. мала мајушна „Застави". Јер кад један најречитивији говоршик, цар Виљем, уме да „ћути" — сасвим је природно да онда једап државник као што је Мита Клица (који се увек у очи 15-ог и' 1-ог јавља у „Застави" због оно мало плате од 100 круна) — да има да кушује, у толико пре што и вођа слепаца Ј. Т. — умеда ћути — кад то „интерес" српског народа изискује. Онај други вођа, диванио, а не диванио — тојико му је. Он је и тако генерал без војеке! који доста личи на ког руског ратног генерала, који до душе има војеку — али се у јапанском рату испоставило да је толико исто као дајеинема. И уздала се Србија у Немачку или у врбов клин — евеједно је. Веоградеки виљемовци су одавна ни чисто с тим, само још нису на чисто с тим, да ли су „Правда" и „Београдске Н овине" српске или швапеке новине. И је су ли Браћа Савићи шашави или безобразни, па срамоте Србе и Србију својим „Карикатурама" — карикатуре једне. Јер ако су они погани није ираво да на рачун свој, погане све Србе из прека, и да сваки Србин који нема машице при руци а узме ту поган што се назива .Карикатура" — опогани своје руке. Заш' кад би такав друштвени живот био у Србији, као што ти блазирана мозгови пишу онда би се Србија могла слободно назвати: Со домом и Гомором. Али нашто откривати овамошњим Србима моралне голаће из Србије