Starmladi

СТАРМЛАДИ

Стр. 181.

Вр. 21. и 22. ^+>им Толмачев — толмачи анекдоте. Дође Цигааин баби у кућу, да заиште. да му да што да једе, а она му рекне, да нема у кућч ништа за јело. Онда јој Циганин рече: А ти дај ми барем тигањ и мало воде да начиним клин чорбу. Баба му то да. а он метнувшу у тигањ гвозден клин, налије Еоде и метне на ватру. Кад ее вода угреје, а он заиште од бабе мало соли (и баба му даде) те је насоли. Кад вода узаври, а он заиште мало брашна (баба му да и то, само да види од чуда, каква ће то бити клин чорба), те саспе у ону воду и замете. По том заиште једно јаје, те и њега разбије у онај скоруп. За тим заиште још мало масти, те онако замасти, на онда скинувши тигањ с ватре, извади клин напоље а клин-чорбу поједе. — Шта да вам кажем. т-ндара мандара наш Векерле је баба а циганка је Аустрија. Она је све но мало чекала, а Векерле и Кошутови мамелуци по мало давали — док нам није скувала клин чорбу. И ту је сама појела. — И ово није хрђаво: Донео један чове« на пијацу чиету пшеницу да прода. Наишла нека ®ина муштерија, која је хтела да чисто жито купи, те га почела кудити. Море то је сам кукољ! — Кукољ брате! — одговори продавац. Па и главнице има у њему! — Има брате! — А и граха је пуно! — Пуно брате! На једаред ће муштерија разрогачити очи и угштати оног с чистим житом. „Богати, кад ја кудим жито, што га кудиш и ти!" „Е па помажем ти лагати!" одврати му муштерија. — Тандара мандара, Босна и наши културтрегерски куФераши. „илурллно" Жури !*у св. — Господине докторе, би ли ви могли мени израдити, да моја жена ире времена роди? — Не би. Изузимајући ако не буде недоношче. — Макар и недоношче. — А што ти се тако жури? — Та знате, господине, имам двоје деце, па ми је потребно још једно, због Андрашијевог изборног права. При новачењу. — Одакле сте ви ? — Из Чуруга. — Из Чуруга? Па како је то да су из Чуруга само тројица дошла на визитацију, а требало их тридесет доћи. — Знате, господине, ми ем■> по „илуралном", нас десет аналФабета — бирали по једног за визитацију.

Какав је ауфлаг. — Шта си ручао ? — Пасуља. — А шта је било од горе? — Једна кашика.

Сличне сличице. — Овогодишња зима је као и Франкова легија — рано је почела. — Еренталова политика је к'о захрђан пиштољ — не може да опали. — Удовица је као Бугарска — за час је можеш утешити. — Србија је као рампаш — ври!

Оолдачка љубав. (Једно истинито и верно преписано солдатско љубавно писмо које је посл ^то из Пеште у Нови Сад да се преведе на мађарски. јер је „љубезна" Мађарица). Драга Ержика! Од како је баћо оетавио ше®т бог знаде како је мени сада тако се сам једем и секирам не спавам све о вами сањам па вите шта је он код куће, ајде макар опет се ђекад тре*и па га некуд пошаљемо по вино у биртију или по гас или макар шта, опет се ми можемо кало шалити и апеолутно наше послове вршити, док он дође Ј /г сата нрође и не треба нам више времена. Али види сад муке дао је ону другу собу оном старом свињи, гадном, па сада не можемо ннкако се забављати кад оде један у бирцаус да нешто купи остане други јоој бог их убио обојицу. Драга Ержика доће вријеме и наше свануће и наш дан неће валда ни он живити 100 година, црко да богда, ваљда ће умријети, ја се богу молим сваки дан. Молим се богу и у касарни али кад одем у цркву прекрстим се но 1000 пута и молим све свеце на небу да га приме у своје руке. Драга Ер жика, што ме секирате за прстење што сте ми дали и кажете ми да сам ишо у бирцаус пити, нисам тако ми бога, ја никог немам само бога па вае. Отишо нам је рекнус утроФицир на урлауп, мјесец иа ме је молио да му дам али опет ћу добити натраг на првог и донећу код вае па ми оставите и немојте ми дати догод не ислужим солдачију и кад се обучем у цивилство опет недајте ја знам јербо ће те мислити да ћу ићи кући, нек стоји код вас. Драга Ержика срце моје, прстење ћу вама поклонити али ја оћу од вас леп мундир да ми наручите код шаајдера. Ја сам сад шћео да наручим, али оћу од вас нисам ништа добио. Крај конац упо зец у лонац! ваш Недељко.