Starmladi

СТАРМЛАДИ

Са представе: „Рогаео и Јулија". — Разуме св у уметност. —

Оп: Но, драга, јесте ли гледали „Ромеа и Јулију". Гост је особито био ватрен. 0 н а : Гледала сам иредставу Јулију" — а „Ро-

Жикица се љути. — При остазинској раснрави покојног патријарха заслужи ) је од сретних паследн 1ка стотридесет хиљада круна. То је маленкост, ал се он ипак за то не љути. Сви карловачки ђаци и с н>има сви проФесори и чиновници нису за четир пет месеци толико добили и потро1Ш !ли. Зна он и то, па се за то баш и не љути, што је њему припала само она маленкост. Има једна неирилика и незгода, како ли да кажем. — А то је —? — Што је садањи п тријарх млад и здрав човек. — И пема скоро изгледа, да ће особито тачно и прецизно оптеретити меморију. — Јок !

Важно за г. г. адвокатске кандидате. У месецу априлу држаћу у Абацији иредавања о модерноа саетављању трошковника. Позивам господу да се одазову овом мом илеменитом настојању, увсрен да ће ми дати и видљива знака иризаања, што се старам за њихове интересе. Оној госиоди, која ма из ког разлога не би могла слушатп нредавања, јављам да ће исга изаћи и штамиана. Да ћу иста иредавања пре улаека им у штампу и за време штам иања обично, тачао, особито тачно, ссобито тачно и прецизно прегледа^и, јамчи моја савесиост у држању целокупног душевног материјала с држаног У предавањима, у властитој меморијн кроз цело време путовања у Абацију, живовања онде и повратка у Карл вце до манастирске пггампарије. Шта\1напо\1 делу не могу унапред утнрдити цсну. За сада само креће.1 пажњу вашега кавалирства, да ћ; сваком нримерку бити приложен трошков 1ик који ћете у нлеменитом нагта јању у целости и н< једииостима одобрити и новац ми брзојавно иослатп. С поштовањем Др. јавни Живко.

Колико сам дужан ? Неки овдашњи нрезадужени ,,куће газда", који је познат као човех који је рад свакоме по нешто да закине, упитаће једном тестераша после свршепог посла: „Колико сам дужан?' 1 — Е, а како ја то могу знати — рече тестераш, ја свега добијам 2 круне и 40 потура, а све остало ме се не тиче.

Не излечи је. Једног висбаденског лечника њ>зову код једне нлемићке. „Па како се осећате госпођо, ослова је доктор својом уобичај-ном доброћудношћу. „Ја сам бароница," одврати му осорно и раздражено — дама. „0, то ми је јако жао" — одг^вори лечнпк, — „али од те нев<>ље нас не могу излечити!" — Тиме узме шешир и штап и препоручи се.