Starmladi

Бр. 23. и 24.

— СТАРМЛАДИ

Стр. 187.

тица, које чак и наш Вједија воли, и оног вина „болан да се лечиш". Сад зашто било да било, тек он потегне руком да их растави. Реска врисну. Непознати се измаче... ћушка пуче по глави г. Воје, а шешир му спаде на очи. Видео је да је са свију страна опкољен. Било их је више. Настаде борба, неравна борба, двојица на једнога. Ту је било хватања за гушу, падања на земљу, гурања поред зида, и то тако снажног гурања, да је сав молерај, све измоловане слике по зиду ходника Васе шпецерајисте, биле прекопиране на иберцигеру господина Воје, општинског писара. Борба се свршила тако, како наша пословица каже „два лоша избише Милоша". Воја је подлегао .. . Буботке су летели а он се повлачио. Још му је Реска на растанку, последњи пут отворила врата, — (каже да му је тада сва црна била), да га лакше избаце напоље. И он се наједаред затече, са намолованим иберцигером без дугмета, гологлав, са брковима а ла кајзер Вилхелм, међу чипкама сукње госпође предстојниковице. Госпођу предстојниковицу је тај дан баш несрећа гонила. Три пута је то до подне долазио један мали шнајдерски шегрт са неким неплаћеним рачунима, тако да није смела то до подне врата на кући одкључавати. У подне опет служавка својом неспретношћу изврнула сос у супу. А сад, тек што се срела пред врати Васе шпецерајисте са госпођом Јулијаном, удовом блажено-почившег господина Срете, жупанијског тајника, пуче гиртл а један део сукње са чипквма остао умотан на глави господина Воје. Каква бламажа за једну образовану госпођу, која је тако била побожна, да је са собом у сукњи увек вукла молитвеник, тако тежак, да јој је скоро џеп одвалио, а у вече читала „Сан матере Божије", и поред свег тога да је није могао мимоићи скандал. Награјисала жена на сухом путу. Касније је често пута говорила, да то што је њојзи пасирало, ни најгорем душманину не би желела. Да пређемо на ствар, — што рекли Србијанци.

Оставили смо г. Воју у чипкама. Врисак госпо!)е Јулијане обрати пажњу публике, која се туда шетала; а госпођа иредстојниковица била је од љутине сва изван себе. Како је љубопитљиви свет нагрнуо, отпочело се са спасавањем. Брзо је позван један Фијакер, да отпреми госпођу предстојниковицу кући, дочим она чим је Фијакер угледала, појурила му преко блата у сусрет, те испрска сав шдингерај на белим сукњама (који јој је још иза тако страшне катастроФе остао) и уз смејање окупљене шегрчади, одвезе се кући . . . Да ли је код куће грдила или читала молитвеник, то је за нас тајна. Чувари реда дошли су најкасније, јер они којима је начело „паметнији попушта", кад су видели да свет трчи према том страшном месту, повукли су се у споредне улице. Мислили су да се тамо збива каква туча, — а не желећи да се мразе са грађанством, јер ту човек незна коме би страну држао, — нису хтели да буду сведоци тог немилог догађаја. На лицу места Неца, папуџија, гласно је нротестовао проти понашању полиције и најстрожије их осудио, да у оваким важним тренутцима нема ни једног да прискочи у помоћ; дочим је Стевица, шлосер, викао да он иде у полицију, да види шта је, где су и да ће он њима већ касти шта је закон; међутим кренула се и два редара да учине извиђај. Док су ова двојица дошли, Стевице шлоеера који је највише грдио полицију, и како ће он њима већ касти шта је закон, нестало је без трага и гласа. Воју су подигли. Да пропадне човек од стида у земљу. На десну ногу је мало шантуцао, тужио се, да се је при паду јако ударио, — те је са редарима, чипком и комадом од сукње, отишао на полицију гле је потанко испричао цео догађај. Разуме се да је он њвма представио, као да су неки зликовцд покушали са слушкињом извести крађу, оп да је спречио и т. д. Полицијски комесар водио је сутра дан истрагу. Ту је било бурних призора. Реска је падала у несвест, а господин Воја се држао као на позорници. Од стране