Starmladi

Стр. 60.

— СТЛРМЛАДИ —

1>р 7. и 8.

јЧистак. 1)ег „8е1Г — шаДе — шан". сатира од Хермана Морлоха

„А на основу чега?" „На основу ничега; ту лежи зец. Намера ми је да нренирка нређе све инстанције, само да се одуговлачи иснлата." „То Јгс свакако љутити вашег брата." „Онда сам цељ иостигао." „Та Ке парница изазвати опште ннтересоваље." „Нека, —• таку шалу могу дозволити себи." Тако разговарасмо. Пајноеле му нснлатим искани предујам у име трошкова и онростим се. Сад отночне јуристички дуел, као два завађсна нетла на жнвот и с.мрт скочпше јсдан иа другог оба заетуинпка. Њпхова пера изгледаше као мачевн, таку пустош паправишс на папиру, ио којој мастпдо тецијаше као бујица, као да је крв или зпој завађеиих. Одмах прпхватише повипе залогаје, да својим читаоцима у оми.веној чнпији нруже норед свакидаљег хлеба, посластице, која омиљена беше сиромаху и богаташу. Сад дођс војска „мислилаца," који обично тс ствари гледе као своје властите, те се тако у стране иробле.ме може занети, да се нозаваде са својим најбол.им иријатељима, ако су другог мишлеља. И ту беху разна мишлења. Нико није могао разумети зашто онтужени наставља некорисну битку. „Мислиоци" за својим сталним столом прспираху са пријатељима о ствари, ужасно лупаху главу при иоласку, да опет иду1>ег вечера склоие нријатељство, те ионово лупају главу. У скоро знађаше свако дете о „догађају" одпосно одлуке б<>ље него свој катихизис, јер родитељн њихови при столу разговараху само о том ретком догађају. Затим се појави иодузетник — онај отрцани човек, који гледа, да трепутну сензацију употребн увек на своју руку, да се опрости својих цигара. Сада се иродаваху „Шмајдункелесовс" цигаре боље и беху укуспије од Никиерових," иако ништа на њима није изменуто, до ли имена, које ће за неколико дана устунити места каквом другом јунаку. Парница дође иред последњу инстанцију. Беше највећа заинтересованост. Новине доносише нове замерке о извссним класама и о новцу у он1>е, да угуши све боље осећајс у човеку, те с тога новнне неће ништа о томе да знају, нарочито о новцу тога Тобијаса Шмајдункелеса, који ће у богаству доиста скапати а свога невиног брата оставља да скапа од глади. Како је свима лакше било, кад је зликовац Тобијас изгубпо нарницу и код последње инстанције, међу тим његов брат Мориц гордо и сигуран победе, коме се сви дивили и завидели, наиустио бојиште.

Публика беше сад задовољна. Осећају иравди је за доста учињено и духови се умирише уверени, да иравда инак остаје нравда у овом у оиће ноквареном свету. Ја сам се нак мудро чувао и склањао за све то време, те нити се показивах у судници, нити при раснрави. На свима рочиштима застуиаше ме оба застунника, пошто сс тиме извињавах, да би ми непријатно било сукобити се лично са братом својим. Ту извину држаху оправданом, те ми рекоше, да у осталом нс морам присутан бити. Међутнм сам иотајно све ревније потстицао ватру, пошто сам свога застуиника хвалио радн уснеха, а другог кудио ради неуснеха, а код обојице себе самог грдио. —• Г^ад ми најносле уручена нресуда — велики омут — лепо иовијена са државним и судским печато.м п иотписаиа најчувенијих судаца, бла годарих обсма заступннцима нзјавивши, да мп помоћ њихова внше пс трсба, јср ће се ствар сама решити. Пресуда бсшс, разуме сс — као у онћс иравомоћна тек после три мссеца. На томе зидах своју иамеру. Наредим да се штамна лен шек; иставим га на своту од 1,200.000 марака, платежни г. Морицу Шмајдункелесу код новчаног завода у Енглеској. Нредпост иставим за онај даи, у који прс-суда ностаје нравомоћна и потпишем га са имеиом Тобијас Шмајдункелес. До сада беше све играчка. Сад је требало извримп*:: чо што је г.чзвно. Дакле иодузећс генијално отпочето, треба генијално даље наставити. Ја сам додуше дошао до свога права, алп треба доћи сад и до новаца, на којн сам имао права на основу иресуде све три инстанције. То не беше више ствар суда, већ моја властита. Суд има само права да тражи, али не и новац Ништа није логичније. Тек што се глас нронео по вароши, да сам ја Мориц Ш.мајдункелес коначно парницу добио, међу ОСТ--ЛИМ многим писмима, а највише молбе, и проиш.е, при.мим и од свог бившег штованог шеФа баикара Перлштајна иозивницу на једну кућевиу забаву код њега. То ми је тако добро дошло. До душе што наумих могао сам извести ма код којег кожодера, али ако би могао то код Перленштајна спровести, било би ми много милије из разних узрока. Познавах га екроз, знађах где и како га треба склеитати. Тако рећи бејах на иознатом земљишту. Осим тога радовах се нришити његовој охолости такову ћушку, као ником другом. Одлучих јо11г идућег дана посетити га, те понесем собом сва акта. А нонесем и шек. Како сада беше са свим други човек Перлштајн. Према положају и иметку својих гостију онћио је с њима. Он је све то вешто извађао. У томе беше велики вештак. Пре је гледао у мени свога нотчињенога, сада је нак гледао