Stihovi / Sima Pandurović

ДАНАШЊИЦА.

(Само не ово, само не баналност!

() дани јада, потуцања, блата, (0 моја мржњо на очајну сталност, На дане кад се паучина хвата!

О одвртности спрам ситнежа људи, (Ситнежи- рада, ништавости свега, Живота који за комадом блуди!

(), како гуши, ко несносна стега, Тај живот где се лаже, пузи, плаши (свачега што је светлије и јаче.

(), како труну бедни дани наши

У општој влази што и мене таче, При посртању напора и воље,

Сумраку нада. Али очај наш ће Велике буне бити плодно поље, А овај трулеж неповратно пашће.

(0, кад би допго тај дан ком се нада Нараштај овај, општи уздах мњења: Велики дан тај великога пада,

И кад би препго дах опустошења, Мач вечне Правде преко срамног доба Прљавих душа, срозаности јадне!

Шта мари што ће на дну истог гроба Лежати трулеж што праведно падне (С младошћу тужном једног покољења!