Stihovi / Sima Pandurović

У НЕМИРНИМ СЕНКАМА 19

СВУДА ЈЕСЕН.

Сто голих грана, ко сто црних руку, У шиби кише из врта се пружа Прозору моме, где последња ружа

У болну јесен жалостиво вене,

Док монотоно допире до мене

Звук капи које о прозоре туку.

Сто голих тежња, ко сто црних руку, У киши суза вапију и траже

Умрлих ружа мирисе што блаже, Умрлих дана спомен који трне

Уз куцње срца ко добоше црне;

Који време, живот вечном стану вуку.

И свод ко црни симбол је наднесен Над општу, тужну мочар... Свуда јесен!

Сто ветрова, као сто уздаха, веју Преко -хрпе жутог лишћа које труне, Алејама што се баруштином пуне, Стазама где, као из давних давнина, Јеца марш поспани сложних виолина Живота, кад зраци са заранка греју.

Сто уздаха, као сто ветрова, веју Мојим вртом нада и спомена благих

У јесени мутној мојих жеља драгих, Кад спомени редом, ко лишће са грана, Падају уз тужан шумор ових дана

Што јад и пропаст и заборав сеју;

Кад спомен по спомен, сваки час однесен, Пада у блато. Јесен... Свуда јесен!

2.