Stihovi / Sima Pandurović

ДАНИ И НОЋИ

СА СВОЈИМА.

„О, куку! куку!“ певали су петли.

Скочих у страху. Поноћ. И из таме Ноћи и бола видим где светлуца Очију безброј управљених на ме;

" Очију безброј злокобно се светли Мистике бића људског слика бледа. Неко је са мном! Срце бурно куца...

Из мрака ноћи тихо се испреда (Сенака облик, тканина одела

У рита њиних. Ноћ постаје бела

Ко велик покров. Видим добро: Група Авети црних, просјака је стала

Свуд око мене, и злослутно ћути. Времена ноћног стадоше минути.

„О, куку!! куку!!“ певали су петли.

Тешко; и срце бол ужасни чупа; Оловна слутња на душу је пала. Душа је празна! Ред просјака што је Стао пред мене, то су жеље моје Добро их видим — моје наде, страсти И мисли, куку! куку! како јадне, Пропале сада, изван моје власти.

Оне ми прете, осветнички моле, Наказна лица, и пружају руке Трагичним гестом, остављене, гадне; И понор нуде, и очајно вапе;

У понор света сурвати ме воле,