Stihovi / Sima Pandurović

56

СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ

Мртва, то јутро живота и среће, У мору суза утопљено давно, У мору суза и сурових беда, Старински понос мојих епопеја.

Чека пред гробом и збори још тавно Тугу живота и љубав спрам њега,

И чека своје. Кад допаде мукло

Све црно друштво, ужасно и дивље,

До ње, до гроба, страх ледени проби Душу и срце, зле слутећи коби,

А суро небо затрепери живље.

У страху пружих руку преко свега Страстима гладним, суровим и јаким Плен у животу последњи још туди,

Да кобни бол се живота зајази.

Ал где ли страха нестали су трази

Под зором бледом и поднебљем млаким> Небеса канда отворише груди.

И маса звезда отпоче да пада

Поново широм васионе целе

На њих и на њу, преко тужног места; И ветар опет зашумори сада Пролазак бола из живота гробу. Падају звезде усред ноћи беле, Падају толко; и наједном преста...

И ветар пева поезију смрти.

А кобне жеље умираху редом, Очајне, страшне, у прозорју бледом, (С падањем звезда. Само мисо сину: Откуда толко звезда Али дивно Падају звезде преко мртвих. Мину... Далеко коб се јавља лаким ходом, Далеко звезде издишу над сводом,